INTERVJU

Jovanović: Emocija je sve

Nemanja Jovanović nedavno je objavio svoj prvi roman ,,Milka, zbogom, vidimo se sutra“ u izdanju Partizanske knjige iz Kikinde. Bavi se ilustracijom i grafičkim dizajnom.

Četiri godine radio je na mjestu tehničkog urednika u izdavačkoj kući Veseli četvrtak.

Kratke priče objavljivao u Studentu, Yellow Cab-u, Severnom bunkeru, Ulaznici. Nemanja Jovanović bio je gost emisije Rejting na Radiju 98.

Šta te podstaklo na pisanja romana ,,Milka, zbogom, vidimo se sutra“. Koju tu vrstu osjećajnosti nalazimo u tom tekstu?

Morao sam nešto napisati. Možda je to bio tada najači utisak u meni, taj početak studiranja u Beogradu, mijenjanje stanova i period prelaska iz jednog života koji je bio potpuno opušten i avanturistički u nešto što se zove disciplina. Nisam neko ko je navikao na pretjeranu discipline, a morao sam da se disciplinujem i onda sam se po svaku cijenu iz petnih žila trudio da udjem u tu priču i osamim se. Nije bilo love, iznajmljivao sam sobe i došao u jedan potpuno novi svijet, tjeskoban, mučan. Prvi put sam vidio nešto tog tipa u životu i postao je dio mene. Identifikuješ se što je normalno.

Ovo je tvoj prvi roman.Koliko ti kao piscu znači što si se realizovao i kroz jednu jako zahtjevnu formu kakva je roman. Da li je komplikovano pisati roman?

I jeste i nije. Zavisi od emocija. Emocija je sve. Nije to toliko stvar da li si pametan. Ne možeš riješiti neke stvari samo intiligencijom i htjenjem. To je barem kod mene stvar emocije.

Da li su te pratile spisateljske dileme?

Mene je pratio spisateljski pakao, ne dileme. Bio sam potpuno nesnadjen. Nigdje nisam pripadao, ništa me nije određivalo, nisam se uklapao, pogotovu u neke klišee. Onda sam nailazio na neke pisce koji su imali slične probleme u životu i deset puta su se gore osjećali od mene i istrajavali su u tome i pisali su savršene stvari. To me jako privuklo i onda sam počeo i puno da čitam. Imao sam ideju da kad tad moram da napišem roman. Prije pisanja romana počeo sam da pišem kratke priče. Većina pisaca i počinje sa kratkim pričama. Mislim da je to dobar put.

Kakve te sve situacije i teme pokreću na pisanje.Da li postoji neki okidač za nastanak priče ?

Naravno. Kratka priča je potpuno drugačiji format od romana. Ti okidači su vrlo karakteristični za mene. Evo sad ovaj razgovor dok ti  nešto žvrljaš po svesci, meni je to dovoljno da krenem. Ne znam gdje će me odvesti kratka priča, dok za roman moraš da se organizuješ, a ja sam katastrofalan organizator. Funkcionišem noću kad se sve smiri oko mene,a i ne samo to. Budniji sam, drugačiji, življi, imam više ideja, više vjerujem.

U kom pravcu će ići tvoje pisanje .Da li već postoji nešto spremno za objavljivanje?

Spremno za objavljivanje, ne. Sakupljam materijal iz života, iz sjećanja, što ne obećava, ali i ne isključuje ništa.

Sanja Pejović, Radio 98