Лука Влаисављевић

13. 11. 2022. 08:54   >>  12:13

НАЈАВА МУНДИЈАЛА ГРУПА Е

Шпанија – Црвена фурија талената спремна за нови поход на трон

Земља која је обиљежила фудбалски свијет у 21. вијеку. Стил који је постао доминантан, филозофија која се копирала, плејада фудбалера који су били најбољи на свијету на својим позицијама.

Ћави, Иниеста, Торес, Виља, Рамос,Пујол, Касиљас, Бускетс, Алонсо, Силва...само су нека од имена која су носила репрезентацију Шпаније ка трофејима.

Почело је све у Аустрији на Еуру 2008. године када је покрена Европа, потом је пао и свијет у Јужноафричкој Републици 2010. године, да би у Украјини и Пољској 2012. још једном дошли на кров Европе.

Нису само титуле параметар, већ стил игре који су Шпанци наметнули, игра на посјед лопте, на пет пута више пасова од противника.

Међутим и таква доминација од шест година, циклуса два европска и једним Мундијалом је од Шпанаца брзо направила негативце на највећој сцени.

Популарна „тика така“ је прешла пут од одушевљења када је први пут заплесала, до ставова да се „фудбал дави“.

Најбоље се то огледало у тренутку када је Пеп Гвардиола тренирао Бајерн, а сива еминенција њемачког фудбала Франц Бекенбауер казао да је то стил који одговара када имате Ћавија и Иниесту у екипи, а када не онда је досадан за гледање.

„Ако играч има лопту на 30 метара од гола и нема испред себе играча – нека шутне, то је стил Њемачке“, говорио је тада легендарни „Кајзер“.

Успјех шпанске репрезентације паралелно је ишао и са успјехом њиховог клупског фудбала, који је поларизовао не само Шпанију него и планету.

И, иако су носиоци банера Барселоне и Реал Мадрида били Лионел Меси и Кристијано Роналдо, и даље је у шпанским медијима била велика подјела око фаворизовања домаћих фудбалера.

Ако се погледају тактике два великана, онда је јасно из чије кухиње се „тика така“ преселила у репрезентацију.

Иронично Луис Арагоњес који је био тренер те 2008. и Винсенте дел Боске који је тренирао од 2008. до 2016. године су били Мадридисти (Арагоњес у Атлетку, Дел Боске у Реалу).

Крај доминације је ипак морао доћи, управо када су носиоци игре, прије свих Ћави, Иниеста и Алонсо прошли свој врхунац у каријери.

У Бразилу 2014. године, само двије од финала Еура, гдје су понизили Италију са 4:0 (када је Касиљас буквално показивао на лого „Respect“ и позвао своје фудбалере да успоре ритам), њима се слично десило у групи 2014. године на отварању са Холандијом 1:5, а изгледало је да је могло да прође и горе (чувени летјећи гол главом Робија Ван Персија).

Услиједио је и пораз од Чилеанаца који је и званично наговјестио детронизацију „Фурије“ са свјетске сцене.

Шпанија наравно није стрмоглаво потонула, већ су радили системски на смјени генерације, при том ни један турнир нису прескочили, али нису даље прошли од прве фазе нокаута, све до Еура 2020.

Било је и код Шпанаца превирања, као пред Мундијал 2018. године када је Хулен Лопетеги, тадашњи селектор прихватио понуду Реал Мадрида, па је смијењен свега три дана пред старт свјетског првенства (неко би рекао да је карма, али и у Реалу је смијењен већ у окторбру након понижавања од стране Барселоне 5:1).

Дани, у којима Шпанија опет може да сања највеће домете долазе са Луис Енрикеом, који је и сам због породичне трагедије морао да одступи на годину дана.

На Европском прошле године, повукао је историјски потез тако што у селекцији није имао ни једног фудбалера Реал Мадрида, а посветио се тоталном подмлађивању репрезентације.

Са младим ростером стигао је до полуфинала, гдје је на пенеале поражен од будућих шампиона Италије .

Енрике је успио да „надогради“ постојећу филозофију Шпаније, у омиљеној формацији 4-3-3 гдје ипак форсира и мало вертикалнију игру, како би добио на агресивности, али и даље са умјереним темпом кратких пасова.

КЉУЧНИ ИГРАЧ – ПЕДРИ

Момак који има и даље 19 година а изгледа као да има барем десет година професионалног фудбала на највећем нивоу у ногама.

Љубимац и Енрикеа и Ћавија у Барселони, неко ко је већ добио награду за најбољег младог фудбалера а чије најбоље вријеме тек долази .

Иако је почео као крило, брзо се њеов таленат преселио ка средини са неограниченом слободом кретања и освајања простора, па га многи с правом пореде са Иниестом.

Са 19 година, једино још није играо штопера, све друге позиције по потреби може да покрије, иако му баш средина терена највише прија.

У 2021. години је одиграо 72 утакмице, што за Барселону, што за Шпанију (играо је чак и на Олимпијским играма).

Одмах иза њега долази његов саиграч и овогодишњи добитник награде за најбољег младог фудбалера Гави.

Ако Педрија пореде са Инијестом, онда Гави је прави насљедник Ћавија. Свега 18 година, а већ феноменална визија, кретња, дриблинг.

Ово ће бити и посљедње првенство са Серхиа Бускетса, који је и код Енрикеа незамјењљив шраф, а један од кључних фудбалера је и Алваро Мората.

Можда неки осправају његово фудбалско умијеће, али начин на који се креће без лопте, навлачење дефанзиваца на себе, улазак са крила, повратни пасови за средини која иде у напад, јединстван је по том питању, стога и битан шраф код Луиса Енрикеа.

Поново су се у репрезентацији вратили фудбалери Реала Дани Карвахал и Марко Асенсио, али није било простора за Серхиа Рамоса из ПСЖ. 

Енрике је прецртао и чувара мреже Манчестер јунајтеда, Давида де Хеу, а прва опција на голу је голман Атлетик Билбаа Унаи Симон.