У фокусу

01. 11. 2022. 06:55   >>  00:38

СТАВ

Добровољни притвор и релативна застара

Постоје догађаји и ствари у животу које би човјек најрадије заборавио. Када би могао. Ја бих, рецимо, прескочио или преспавао сваки први новембар. Тога дана се једноставно осјећам лоше, и негдје из мрака стигну ме слике свега што се догодило 2007. године, и што сам пролазио и проживљавао послије тога. Ко зна, можда ће бити другачије од данас, када “случај пребијања новинара Туфика Софтића” званично застаријева.

Пише: Туфик Софтић

Ових дана сам са колегом Јовом Мартиновићем био гост на едукацији коју је за новинаре из земаља источне Европе суорганизовао Синдикат медија Црне Горе. Јово је причао о томе како је завршио у затвору и тамо провео 14 мјесеци. Ја у затвору нијесам био, али сам испричао како сам у “добровољном притвору” провео пуне три године.

Ни сада ми није јасно зашто једноставно нијесам казао да не желим полицијску пратњу која ми је била наметнута. Све више сам сам убијеђен да је то урађено из разлога да би држава Црна Гора имала изговор пред међународном заједницом да се брине о новинарској сигурности. ДПС је још био чврсто на власти. 

Када сам, заправо, чуо да би ми могло бити додијељено обезбјеђење, члановима тек формиране Комисије за праћење истрага напада на новинаре казао сам да то није неопходно, и на то сам мало заборавио. Спремао сам се за пут у Њемачку гдје сам учествовао на панелу који је на сајму књиге у Лајпцигу, организовао мој колега из Дојче веле, Драгослав Дедовић, пријатељ из студентских дана у Сарајеву и Београду. Властима у Црној Гори могло је изгледати како нови пасош вадим не због тога што ми је стари истекао, већ да бих емигрирао, па су, чини ми се, убрзали поступак додјељивања полицијског обезбјеђења. 

Био сам тога јутра, као и сваког петка, нешто прије десет сати, у Подгорици, доводећи кћерку код љекара, када ми је зазвонио телефон. Инспектор из беранске полиције ме је питао шта радим, ја му одговорим да сам у ПГ. Тишина. Ђе у ПГ, како, пита он. Ја кажем, лијепо, ево ме преко Блажовог моста. Добро, добро, вели послије значајне паузе. Чућемо се касније, каже.

Радило се, заправо, о томе да су у Беране стигли, негдје смо се у путу и мимоишли, службеници Сектора УП за обезбјеђење личности, а ја о томе нијесам био обавијештен. И даље нијесам знао о чему се ради, када ме сат касније поново позвао инспектор из Берана и питао да ли би смио дати неком мој број телефона, када сам већ у Подгорици. Зашто да не, рекао сам, мој број је сваком доступан и преко информација.

Недуго потом, добио сам телефонски позив из Управе полиције, и представио ми се Пеђа Ашанин. Питао је да ли би могли попити кафу, ја сам му одговорио да сам управо преко пута Министарства унутрашњих послова, у кафићу Маша, и да чекам кћерку. Предложио сам му да ми се придружи. Не, не, мислио сам да ви дођете код мене у канцеларију, каже он. Па добро, није ни то проблем, само да завршим оно због чега сам у ПГ. Супруга пита ко је, ја кажем да не знам и да ме због нечега зову у полицију. Она остане да чека кћерку, а ја прескочим булевар и право на врата господина Ашанина. На портирници већ све као да се зна, само ме љубазно спроведу до шефа. 

Послије кратког упознавања и неколико неформално и куртоазно размијењених реченица, Ашанин, кога сам тада први пут видио, каже ми да је начелник Сектора за обезбјеђење личности и да сам од тог тренутка у његовој надлежности. Да добијам полицијску пратњу. Моја прва рекација и одговор је био да то нисам тражио, а он ми каже да немамо шта да причамо, и да из зграде нећу изаћи без пратње. 

Сјећам се као да је било данас, потписујем неку гомилу папира, и не читам шта пише. Одводе ме до друге канцеларије, испред које упознајем једног стаситог полицајца у цивилу. Из зграде Министарства унутрашњих послова излазим са њим.  

Поподне је у тој згради одржана сједница Комисије за праћење истрага напада на новинаре, којој сам присутвовао, а потом и конференција за новинаре на којој је саопштено да ми је, по процјени Агенције за националну безбједност, угрожена сигурност, и да ми је додијељено двадесетчеворочасовно полицијско обезбјеђење.

Не могу да се сјетим имена младића који је сјео предвече за волан мога старог рено клиа, и вратио ме у Беране. Супруга и кћерка збуњени, ни ја нијесам сав свој, али шта да се ради. Ја ово, каже младић, не смијем брже да возим. Мисли на мој ауто са којим сам скоро двије године пролазио у свим временским условима низ Морачу и уз Морачу. И никада ми није ни гума пукла.

Негдје испред Берана он се мало ослободи и даде по гасу. Каже, богами, није тако лош овај аутомобил. Није, рекох, послужио је таман када је био најпотребнији. Стотину пута, једном више или мање, са тим аутом сам, једном седмично, возио кћерку у ПГ на терапију, након што је доживјела трауму, када ме је те ноћи пронашла у локви крви испред куће.

У Беранама полицијски дочек, примопредају ме као ствар. Момци професионални у послу, што јесте, јесте. Преузима ме младић који је још ујутру дошао да ме “задужи”. На испомоћ добија и једног полицајца из Берана. 

Наредне три године из куће нијесам могао изаћи ни један корак, а да ме не сачекају испред врата. На посао, и са посла. На кафу, и са кафе. Постало је устаљено. Позивам мало раније, они ме сачекају, било гдје да намјеравам да идем, прате ме и враћају назад. 

Нијесам политичар, никада нијесам прижељкивао пратњу. Сјећам се ситуације негдје на почетку. Идемо, полицајац поред мене, и почиње да пада киша. Он каже, извините, нисам понио кишобран. Питам зашто се извињава, нећемо далеко, а мало и да покиснемо, није страшно. Он каже да тако мора. Једном их је, препричава ми, када се ослободио, Филип Вујановић замало коштао посла због тога што нијесу имали кишобран, а почело да прокишњава. Ајде бре, кажем, нијесам ја Филип.

Тако мало релаксирамо ствари, али ја се у суштини никада нијесам навикао на полицијску пратњу. Осјећао сам се непријатно док људи загледају како полицајци иду поред мене. Потпуно сам промијенио животне навике. Престао сам да излазим из куће, осим онолико колико морам. Престао сам и да идем на брзи ход, који ми је омиљена рекреација. Све сам пореметио, и метаболизам и биоритам. Добио сам вишак килограма који до данас не успијевам да скинем. И висок крвни притисак. 

Тако је то ходало све док ми уз подршку Акције за људска права, и финансијско покровитељство лондонског МЛДИ, није додијељен адвокат. Далибор Томовић је преузео мој случај, и када је је послије само пет мјесеци затворена истрага покушаја убиства, без подизања оптужнице, поднио је тужбу против државе Црне Горе због недјелотворне истраге, коју смо на крају добили. То је био први случај те врсте у ЦГ.

Није поента у томе, и нијесам хтио да то кажем, већ да ми је врло брзо послије подношења тужбе и почетка суђења зазвонио телефон и да сам добио позив из Сектора за обезбјеђење личности. Дорис ме је обавијестила да ми је укинута полицијска пратња. Сада сам већ био мало збуњен. Питам, како то одједном, питам за процедуру. Каже, нема процедуре, то је то. Послије три године није ми било свеједно. Одем за Подгорицу, Ашанина виђам други пут у животу. Он мало подигао глас, ја покушавам да будем смирен и питам зашто виче, нијесам ни малољетан, а не дај боже ни деликвент. Каже, не виче, него само прича тако гласно. Готово је, он само извршава наређења, ја питам чија, Ашанин избјегава да одговори.

Каже да није добро што сам тих дана давао негативне изјаве о Управи полиције, и да мало, ако већ критикујем, критикујем и Агенцију за национални безбједност. Ја му кажем, ако је то то, нема проблема, али да бринем једино за дјецу, а он, као и да ме не слуша, пита - а у ком селу ви оно живите? Слушам са невјерицим, рекох, у центру града, пјешице идем на посао. Помислим, Боже драги, да ли је могуће, шеф сектора за обезбјеђење свега десетак личности у држави, од којих сам, ето, и ја био једна, ни послије три године не зна моју адресу. У какву фарсу сам ја увучен. Сјетим се колико сам папира потписао у истој канцеларији када сам невољно добио обезбјеђење, и тражим писано образложење, и да потпишем, наравно. Нема потребе, каже Ашанин љутито, пријатно и довођења. Полицајци ме врате за Беране, и са њима се опростим у Крчми у Затону, и они збуњени. Не знају шта се дешава. 

Када је у медије отишла вијест да ми је укинуто полицијско обезбјеђење, моја најмлађа кћерка ми јавља телефоном да је добила захтјев за пријатељство на Фејсбуку од неког младића презимена Шарић. Скриншотује ми његову профилну страну и пошаље. На слици браћа Дарко и Душко Шарић, загрљени са неком особом у средини, чије лице је затамњено. 

Моји већ бивши пратиоци ми савјетују да то пријавим. Ја позовем АНБ, покојног Луку Булатовића, са којим сам задржао комуникацију јер је био задужен за мене, и он за пола сата, у зимско вече, подигне читав обавјештајни сектор на ноге.  Врло брзо ми јавља да су открили идентитет и лоцирали младића, да се стварно презива Шарић, и да су му пронашли још један лажни профил под именом Ескобар.

Сјутрадан ми пошаље поруку, био је у иностранству, да је све под контролом, и да могу мирно да проведем новогодишње празнике. Догодило се није више ништа. Са Луком сам размјењивао с времена на вријеме поруке и честитке за вјерске и друге празнике. Каже ми, могло је то и другачије, мислећи на укидање пратње. Ја му испричам за непријатни сусрет и ситуацију у Сектору за обезбјеђење. Каже, зна све. Нијесам питао како зна. Када год би ми Лука послао поруку, ја сам некако био мирнији, и знао сам да неко мотри на мене и моју породицу. Све до његове трагичне смрти. 

Пеђа Ашанин је врло брзо смијењен са мјеста начелника Сектора за обезбјеђење личности. Пријатељи су ми казали да је, када му је то саопштено, био зачуђен и питао због чега.

Не знам да ли се послије тога вратио у своје село код Мојковца, или је остао у Подгорици. 

Ја себи не могу да опростим што сам дозволио да тако изгубим три године живота. Што сам лако пристао сам на “притвор”. 

Данас је тачно 15 година од батинања које је квалификовано као покушај убиства. То значи да управо наступа релативна застара. Тако мисле адвокати. Тужилаштво можда мисли другачије, волио бих да ме могу убиједити у супротно. Мислим да више нема никаквих изгледа да случај буде ријешен. Ни из тужилаштва, ни из полиције, посљедњих шест година у вези са тим случајем нијесам, уосталом, добио чак ни телефонски позив. Толико о пресуди и Основног и Уставног суда да се мора спровести дјелотворна истрага.

Због тога се више не узбуђујем. Не сјекирам се што све иде у заборав. Добро би било да могу и ја да заборавим. Једино што бих волио је да могу да вратим изгубљене године и да проведем још мало времана у миру. Понекад ми само падне на памет како начелник државног сектора који ме је три године обезбјеђивао, није знао чак ни гдје живим. Пих. И на мене и на њега. И на такву државу.

Професионалцима у полицији, дужно поштовање.

Пратите нас на

Коментари 0

остави коментар

Остави коментар

Правила коментарисања садржаја Портала РТЦГ
Поштујући начело демократичности, као и право грађана да слободно и критички износе мишљење о појавама, процесима, догађајима и личностима, у циљу развијања културе јавног дијалога, на Порталу нијесу дозвољени коментари који вријеђају достојанство личности или садрже пријетње, говор мржње, непровјерене оптужбе, као и расистичке поруке. Нијесу дозвољени ни коментари којима се нарушава национална, вјерска и родна равноправност или подстиче мржња према ЛГБТ популацији. Неће бити објављени ни коментари писани великим словима и обимни "copy/paste" садрзаји књига и публикација.Задржавамо право краћења коментара.

Да бисте коментарисали вијести под вашим именом

Улогујте се

Најновије