Dragoslav Dedović  [ DW ]

04. 05. 2024. 11:22

Humanističko vežbalište

Dobio sam poziv da učenicima tuzlanske Gimnazije „Meša Selimović" na radionici prenesem iskustva bavljenja jezikom – kao putopisac, književnik i novinar. Pošto sam iz te gimnazijske zgrade izašao 1981. konstatujem sa nevericom da je od mature prošlo 43 godine. Nisam se dvoumio i prihvatio sam poziv. Autobusko truckanje Mačvom, pa Semberijom i preko Majevice traje taman koliko treba da sredim i sortiram uspomene s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih.

U toj školi stekao sam dve odlučujuće stvari – ozbiljne intelektualne radne navike i široko humanističko obrazovanje. U njoj sam otkrio dve ljubavi – jezik i matematiku. Upisujući studije žurnalistike odlučio sam se za jednu strast, a drugu, zapravo nikada nisam prežalio. Rešeni matematički problemi za mene su imali istu lepotu kao i savršena pesma ili neodoljiva melodija. I reči i brojevi i notni zapisi nisu bili samo znaci na papiru, već bića povezana sa bojama i muzikom.

Nagi dečaci i likijski bog

Gimnazija je bila mnogo veći izazov od fakulteta. U njoj sam radio više i istrajnije da bih postigao odličan uspeh. Moglo bi se reći da je ta tuzlanska škola ugrađena u temelj mog intelektualnog i estetskog bića.

April je ćudljiv, u Tuzli me dočekuje kišica. Odseo sam odmah pored Panonskih jezera, koja mimo sezone mogu da posluže kao odlično bezljudno šetalište. Hodam obalom. Iza vode je pravoslavna Crkva Uspenja Presvete Bogorodice. Pošto je njena gradnja započeta 1874. ona na neki način ove godine slavi sto pedeseti rođendan.

Setim se da je Aristotel u Atini osnovao prvu filozofsku školu, na mestu koje je bilo posvećeno Apolonu, grčkom bogu navodno rođenom u Likiji. Po tom mestu nastaće docnije ime škole – likejon, liceum ili licej. Dvadeset i tri veka kasnije to ime će, jednako kao naziv gimnazija, još uvek biti sinonim temeljne humanističke pripreme za studiranje.

O svemu ovom razmišljam u tuzlanskoj šetnji, dan uoči radionice na kojoj bih mladim ljudima 125 godina posle osnivanja njihove škole, morao da ispričam nešto, što bi ih ohrabrilo u vremenima koja nisu sklona humanističkim načelima.

Završavam šetnju prolazeći pored Džindijske džamije. Ona već više od tri veka čuva svoj izgled. Između nje i crkve nalaze se jezera i moja iznajmljena soba. Tih dana sam slušao zvona i ezan kako razgovaraju preko slane vode.

Aristotel i njegovi učenici postali su poznati kao peripatetičari – u korenu te reči su kolonade stubova peripatoi, koji su ograđivali prostor za šetnju. Tek posle je nastala legenda da Aristotel nije voleo da drži predavanja sedeći. Filozofske šetnje su se odvijale i po šumarku Likejon. U šumarku je bio smešten Gimnasion. Mnogo pre Aristotela Gimnasion je postojao kao mesto u kojem se muška omladina vaspitavala – telesno, moralno i intelektualno. Telesnom vežbanju su posvećivali izuzetan značaj. Pre atletskih disciplina poput rvanja učesnici bi se skinuli goli i namazali se maslinovim uljem. Gimnos znači nag.

Pošto je grčka filozofska misao od paripatetičara pa nadalje zasnovana na dijalozima u šetnji, nemački filozof Fridrih Niče mogao je da formuliše sledeću rečenicu: „Ne verujem ni jednoj misli koja nije rođena u pokretu".

I ja se trudim da svoje misli sredim u hodu. Gipkost duha je telesnog porekla, tvrde starogrčki i latinski izvori – o tome svedoči i srodnost reči gimnazija i gimnastika.

Jezičko rudarenje ili kopanje kanala

Sutradan sam se taksijem uputio ka zgradi gimnazije. Taksista me upitao – koja gimnazija. Smetnuo sam sa uma da je u poslednjim decenijama ova vaspitna ustanova dobila konkurenciju u gradu. U moje vreme je ona bila jedna i jedina.

Dočekuju me ljubazni domaćini. U zbornici razgovaram sa Nadinom i Minelom, čije mi pedagoško iskustvo u gimnaziji približava svet današnje prosvete. Klinaca je manje. Bistri su kao i mi tada, ali svet koji ih okružuje potpuno je drukčiji. Istorija im je natovarila na pleća posledice još jednog rata, divlje kapitalističke tranzicije i globalne digitalne revolucije.

Radoznale dečje oči me prate sve do mog mesta za stolom. Predstavljam se i pričam svoju priču. Ja sam bio u tim klupama u kojima oni sede. Nadam se da će neko od njih za četiri decenije biti na mom mestu, da će moći da kaže da je život posvetio jeziku i putovanjima. I da će uprkos svemu zadržati malo vere u ljude.

Moja poruka: Ako imate unutrašnju vatru, glas koji vam kaže da morate da se posvetite jeziku, napravite od toga svoje životno pozvanje, ma šta reklo okruženje.

Usledila su pitanja koja su mi pokazala da su u pravu naučnici koji tvrde da je inteligencija ljudskih bića na najvišem stepenu pre dvadesete godine. „Kažu nam da upišemo nešto što se isplati. Ako studiramo to što volimo, kopaćemo kanale", rekao je jedan dečak. A jedan devojčurak me pita, da li može da se živi od prevođenja. I da li će veštačka inteligencija učiniti takav poziv suvišnim. Kažem da će ipak proteći dosta vremena pre nego veštačka inteligencija bude u stanju da pretvori Derviš i smrt u ubedljiv književni tekst na kineskom. Pritom nisam siguran da sam u pravu. Ali ako nisam, naš problem neće biti samo izumiranje ove ili one profesije. Ljudska rasa će postati suvišna.

Momčić bistog, jasnog pogleda deli sa mnom svoja razmišljanja: Da ipak upiše nešto lukrativno, a da se književnošću bavi kao dodatnim, drugim pozivom. Verovatno je u pravu. Vrlo malo pisaca živi od svojih knjiga.

Ne znam koliko su moji odgovori bili ubedljivi. Jedan drugar, nagrađivani pisac, jedared se osvrnuo na decenije pisanja i rezignirano konstatovao: „Uhvatili smo se za suvu granu". Ja bih zapravo pisao i da je tako. Jer poriv da se stvori niz reči koji će poput obeliska prkositi vremenu nije povezan sa konjukturom tog niza reči u istorijskom odsečku.

Uprkos svemu, govorim mladim ljudima da poslušaju svoj unutrašnji glas. To je jedino što imaju u ovakvom svetu.

Suočavanje sa negdašnjim sobom

Posle susreta sa gimnazijalcima odlazim opet u zbornicu i na stolu me čeka prava nagrada. „Matična glavna knjiga redovnih učenika i polaznika" u kojoj su unesene sve ocene i imena gimnazijalaca od 1977. do 1981. Profesorice me ostavljaju da na miru uronim u prošlost.

Vidim potpis razrednog profesora Ahmeta Kasumovića. Predmete čije postojanje sam zaboravio: Tehničko obrazovanje. Odbrana i zaštita. Mrtvi jezici – srpskohrvatski i latinski. Državljanstvo mrtve zemlje: SFRJ. Vladanje mi je bilo odlično. Zaključna petica iz fizike jer sam jedini uspeo da rešim zadatak koji je postavio profesor Hrustem, uveren da ga niko neće rešiti. Zato je usred godine obećao zaključnu peticu. To mi je najdraži trofej. Jazija, najbolji iz fizike, potapše me po ramenu i kaže da nije imao ideju kako da to reši. Ili – profesoru Pašiću je smešno što i dalje pričam o Prvom srpskom ustanku, a on mi je odavno dao peticu i krenuo ka vratima. Zlaja, dobar fudbaler, koji me gleda svojim pačjim pogledom i kaže, jebote, kako može sve to da ti stane u glavu.

Rade džudista koji sedi do mene. Ispred Zina i Edina. Milan i Žućo. Rajko, najbolji basketaš. Vasa sa gitarom u ruci. Sneža koja mu se osmehuje. Pop, mrtav od prošlog rata. Kofi kod kojeg sam noćio pred jednu ekskurziju.

Nikada nisam išao na godišnjice mature. Godine 1991. je bilo prerano. 2001. sam bio u Nemačkoj. Kao i 2011. A 2021. je bilo prekasno. I to je to. Neki od tih ljudi nisu na društvenim mrežama. Nema digitalnog traga. Bojim se da ih je odneo rat. Ostali su zauvek mladi, u analognoj eri. Sve ovo mi promiče pred očima. Suočavam se sam sa sobom. Sa onim dečkom iz 1981. koji misli da je svet čarobno mesto koje čeka da bude osvojeno.

Vera u kvalitet

Sutradan, uoči odlaska za Beograd još jednom svratim do Gimnazije. Vidim promenu. Još jedan slavni Tuzlak i bivši đak ovekovečen je muralom: Mirza Delibašić. Profesor fizičkog Gajo nam je u prošlom veku pričao da je Kinđe – tako su zvali Mirzu – umeo da trenira bolje i više od drugih. Da, i košarka je bila moja strast.

Sa prijateljima, bračnim parom Spahić, odlazim na ručak na vrh Majevice. Vila Ana je motel sa neverovatnim pogledom. Dan je sunčan. Restoranska terasa sa koje se vide pitomi obronci moje zavičajne planine, a iza njih, u daljini, modri obrisi Konjuha. Da, onog Konjuha iz pesme.

Nisam do tada bio u tom restoranu. Zamenik menadžera, Željko, pokazuje mi i sobe. Ovde nema foliranja. Gazda je uložio dobar novac, kvalitet me podseća na visoke austrijske ili nemačke standarde. I hrana je takva. Za ručkom pričamo o deci, o njihovoj budućnosti. O tome do koje mere je njihov svet ekonomizovan, humanistički zapušten. Trudimo se da nađemo tačku iz koje je moguće nazreti preokret. Za trenutak mi se učini da nemamo ni suvu granu da se uhvatimo za nju.

A ručak je sjajan i ovaj motel morao je izgraditi neko sa dosta znanja i ukusa. Možda je to nada. Ljudi koji veruju u kvalitet – u dobre motele, dobre knjige, dobre pesme, dobra vina, u estetski, a ne samo utilitarni smisao postojanja, pa i u kvalitet obrazovanja, kao gimnazijski profesori – izbaviće svet.

Čekam da pođe autobus za Beograd. U dnevnim novinama je nedeljni pregled televizijskih programa debeo kao prosečna knjižica poezije. Na stranicama kulture – ništa. U rubrici „Na današnji dan" ukupno 25 reči o tome da je na taj dan 1910. rođen Meša Selimović. Sarajevske novine štede prostor, imaju značajnije teme. Sreća te je Mešin rođendan – Dan škole u Gimnaziji Meša Selimović.

Posle pet sati truckanja kroz sumrak prilazimo Beogradu. Ugledam s leve strane Belgrade tower – Beogradsku kulu, prestižni stakleni simbol potentnosti aktuelne vlasti. Noću se on pretvara u najveći ekran na Balkanu. A na tom fasadnom ekranu lice Meše Selimovića. I onda digitalna kopija njegovog potpisa preko cele staklene kule. Čestitaju rođendan velikom piscu. Ovde su mu dali mnogo više prostora nego što je novinska površina za 25 reči. Obradujem se zbog Meše. Mada nisam siguran koliko je ljudi, koji kao ja zure u Mešino lice na vrhu nebodera, pročitalo ijednu njegovu rečenicu.