Filip Rakonjac

AVIO-HELIKOPTERSKA JEDINICA

Na zadatak kroz vatru i vodu

Pripadnici Avio-helikopterske jedinice MUP-a Crne Gore lete tamo gdje su požari najžešći, a u vreloj kabini provode i više sati dnevno ukoliko zatreba. Onaj ko želi da postane dio jedinice mora da ispuni zahtjevne uslove i prođe tešku obuku.

Jedinica je osnovana davne 1972. kupovinom prvog helikoptera tipa Bel 206. Ubrzo su kupljena još tri, kao i prvi avioni te ona dobija sadašnji naziv – Avio-helikopterska jedinica MUP-a Crne Gore.

„Trenutno posjedujemo četiri helikoptera i četiri protivpožarna aviona – dva tipa Dromader, koji polijeću sa zemlje i dvije amfibije koje mogu da kupe vodu i polijeću s vodenih površina“, kazao je za Portal RTCG rukovodilac jedinice, Slavko Ilić.

Amfibije su posebno korisne, jer koriste vodu iz mora i brojnih jezera, zbog čega brže i efikasnije mogu obuzdati plamen. Srećom, ovog ljeta, za razliku od prethodnog, nije bilo puno angažovanja protivpožarnih vazduhoplova.

„Ova godina je veoma pogodna, jer je kiša duže trajala, te smo počeli s intervencijama tek od avgusta. Uspješno smo ugasili desetak požara i imali smo samo 50 sati leta, za razliku od prethodne godine, kada smo u vazduhu proveli oko 650 sati“, objašnjava Ilić.

Protivpožarno pilotiranje -  poseban izazov

Pilot u Avio-helikopterskoj jedinici, Zdravko Lukić, veteran vazduhoplovstva s 5 000 sati leta i 80 padobranskih skokova, kaže da je gašenje požara jedan od najtežih tipova letjenja.

„Borba s vatrom  iz vazduha je izuzetno opasna, leti se nisko, spuštamo se od 5 do 20 metara iznad plamena, pri tome konstantno pazeći na prepreke poput drveća, antena i dalekovoda. Naravno, mora se biti i precizan pri izabcivanju vode, ali to nama, zahvaljujući iskustvu, nije problem“, kaže Lukić.

Najveći „neprijatelj“ protivpožarne aviacije je vjetar. Ukoliko prelazi 25 čvorova, avioni ne uzlijeću, prije svega zbog bezbjednosti pilota i letjelice, ali i zbog znatno smanjene efikasnosti u gašenju vatre. Međutim, ni ljetnje vrućine ni malo ne olakšavaju posao.

„Mi stalno letimo na temperaturama većim od 35 stepeni, a kada je tako toplo u avionu nije prijatno. Dva od četiri vazduhoplova nemaju klimatizovane kabine, tako da je unutra „kao u rerni“, objašnjava Lukić, „ Još zamislite kako je kada letite i po šest sati dnevno u tavim uslovima, a koncentracija mora biti na jako visokom nivou sve vrijeme, jer u letjenju nema „foliranja“ “.

Za vazduhoplove odgovorna dama

Piloti svoj život stavljaju u ruke jedne dame – rukovodioca tehničkog dijela jedinice, inženjera Milice Abramović. Iako su često „u sijenci“  i javnost o njima malo zna, tehničko osoblje jedinice, koje čini osam zaposlenih, je presudno za bezbjedno funkcionisanje vazduhoplova.

„Naš posao je izuzetno zahtjevan, iako se sve završava u hangaru. Osoblje radi kontinuirano svih 12 mjeseci godišnje. Svi znaju svoj zadatak i funkcionišu kao tim“, navodi Abramović.

Sektor za tehničko održavanje se pridržava strogih standarda koje postavljaju proizvođači letjelica, ali i vazduhoplovne vlasti.

„Letjelice se često kontrolišu i to sedmično, polugodišnje  i godišnje. Pored toga, rade se časovni i dnevni pregledi, kao i prije, poslije i između polijetanja“, kaže Abramović.

Ukoliko tehničar primjeti eventualnu nepravilnost, vazduhoplov se povlači i podvrgava detajlnoj kontroli. U slučaju kada su letjelice zauzete cijeli dan gašenjem požara, njihova ispravnost se provjerava u noćnim satima. Takođe, postoji i međunarodna saradnja, tako da djelove za avione obezbjeđuju španski proizvođači, dok se helikopteri, ukoliko zatreba, popravljaju u Njemačkoj.

„Ovo je jako odgovoran posao, ali smo mi navikli da, kroz razne obuke i školovanja, savladamo stres. Potrebno je da čovjek bude disciplinovan kako bi se bavio ovim poslom i ima specifičan način života“, dodaje Abramović.

U jedinici se obučava i podmladak - jedan tehnčar i jedan pilot. Tehnički sektor ima bolje uslove za obuku od letačkog, zbog nedostatka aviona dvosjeda, koji bi omogućili letjenje instruktora sa neiskusnijim kolegom.

„Malo je pilota zainteresovanih da ovo rade. Prvi razlog je neiskustvo, jer da bi učestvovali u gašenju požara morate imati najmanje 500 sati leta. Drugi razlog je ekonomski, jer mlade više zanima letjenje u avio-saobraćaju.“, kaže  Zdravko Lukić, „Školovanje pilota košta oko 70 000 eura,  tako da on želi da mu se uloženi novac isplati“.

Spasilačke misije

Jedinica, pored protivpožarnih, izvršava i spasilačke misije. Zbog velične teritorije Crne Gore i njenog reljefa, helikopteri su izuzetno korisni za takve zadatke.

„Ukoliko dobijemo poziv, mi smo za nekih 20-ak minuta tamo gdje je potrebno. Sa letačkom ekipom u akcije spasavanja putuje i jedan od ljekara, kako bi pružio adekvatan tretman povrijeđenima“, objašnjava Slavko Ilić.

U toku ove godine Avio-helikopterska jedinica je izvela četiri akcije spasavanja.