Dragoslav Dedović  [ DW ]

10. 05. 2024. 12:36

Ivan Ivanji – smrt u Vajmaru

Ivan Ivanji bi sigurno s blagom ironijom prokomentarisao mesto koje će biti zapisano kao poslednja tačka u biografiji – Vajmar. Kao bivši logoraš Buhenvalda bio je pozvan da otvori Muzej prinudnog rada. Odseo je, kao i uvek, u hotelu Elefant.

Ova blizina civilizacijskih vrhunaca – vajmarske klasike sa Geteom, Šilerom, Herderom i Vilandom krajem 18. i početkom 19. veka – i civilizacijskih posrnuća, u nacističkom logoru koji se nalazio svega desetak kilometara od centra Vajmara, označila je njegov život.

Višejezična kolevka

Nemački je bio jedan od tri jezika koji je Ivanji ravnopravno koristio, pored srpskohrvatskog i mađarskog. Rođen je u sekularnoj jevrejskoj porodici u Velikom Bečkereku – današnjem Zrenjaninu – 24. januara 1929. Kralj Aleksandra je upravo zaveo diktaturu, a Ivan Ivanji će kao novorođenče svega nekoliko meseci živeti u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca, jer će ona u oktobru iste godine biti preimenovana u Kraljevinu Jugoslaviju.

Ovaj detalj pokazuje da su se nemilosrdne istorijske suđaje 20. veka nanele već na kolevku Ivana Ivanjija. Raste u porodici jevrejskih lekara koji su doktorirali u Nemačkoj. Svakodnevno razgovara na nemačkom sa slovenačko-austrijskom guvernantom, sa komšijama, porodicom srpskog paroha – srpski. A u kući se govori i mađarski. Višejezičnost je za njega najprirodnija stvar na svetu.

Već njegov deseti rođendan 1939. Ivanjijeva porodica dočekuje zabrinuta. Hitler je već šestu godinu na vlasti, Treći Rajh je pripojio Austriju. Septembra će napadom nacističke Nemačke na Poljsku početi Drugi svetski rat. Blagostanje obrazovane višejezične porodice postaje nesigurni mehur u sve surovijoj istorijskoj bujici. Otac reaguje tako što Ivana Ivanjija krsti, pa dečak dobija krštenicu kojom može da dokaže da je Mađar reformatorske vere. Pokušava tako da zaštiti dete od jevrejskog porekla, koje je u nacističkoj ideologiji već moglo da znači smrtnu presudu.

Početak napada na Jugoslaviju Ivan Ivanji dočekuje u Novom Sadu – otac ga šalje kod rodbine, procenjujući da će mu šanse da preživi biti veće. Bio je u pravu. Ivan Ivanji sa mađarskom krštenicom može da upiše mađarsku gimnaziju. Otac je ubijen u logoru Topovske šupe 1941, a majka ugušena u kamionu „dušegupka“ na putu prema Jajincima 1942.

Buhenvald kao sudbina

Marta 1944. Ivana Ivanjija hapse u Novom Sadu. Transportovan je u Aušvic, a potom u koncentracioni logor Buhenvald. Bilo mu je 15 godina.

Preživeo je i vratio se u Novi Sad, gde je završio Srednju tehničku školu. Studirao je arhitekturu i germanistiku u Beogradu. Radio kao nastavnik u Srednjoj tehničkoj školi. Uređivao je omladinske listove.

Objavljuje prve književne radove sredinom pedesetih, prevodi sa nemačkog i mađarskog. Bio je direktor pozorišta, savetnik za kulturu u jugoslovenskoj ambasadi u Bonu, generalni sekretar Saveza književnika Jugoslavije.

Od 1965. je često prevodilac za nemački tadašnjeg jugoslovenskog državnog vrha, sve češće prevodi i za Tita prilikom njegovih susreta s Vilijem Brantom, Helmutom Šmitom, Valterom Ulbrihtom, Erihom Honekerom, Brunom Krajskim. Ta iskustva sažima u knjigu sećanja „Titov prevodilac“.

Osma sednica Saveza komunista Srbije 1987. i unutarpartijski prevrat koji je izveo Slobodan Milošević bili su povod da istupi iz Saveza komunista Jugoslavije.

Nekada je i dva puta godišnje išao u Vajmar da bi učestvovao u programima Komemorativnog centra Buhenvald. Umeo je uz osmeh reći da je on po tome što je tako često tamo – na Buhenvald doživotno osuđen.

Ivan Ivanji je ostavio niz književnih i prevodilačkih radova iza sebe. Spomenimo samo značajnu trilogiju o rimskim carevima rođenim na području bivše Jugoslavije („Dioklecijan“, „Konstantin“, „Julijan“), autobiografsku prozu „Moj lepi život u paklu“ ili pozni roman „Usamljenost manjine“. Naš jezik bi bio siromašniji za Grasove i Belove rečenice koje Ivanji nije dovodio samo na visoki prevodilački nivo, već ih je oblikovao književno, što je retkost u prevodilačkom esnafu. Isto se može reći i kada je reč o mađarskim autorima kao što su Petefi i Adi.

Bilo ga je lako voleti

Imao sam čast da ga upoznam u njegovom beogradskom domu. Nasuo nam je po jednu rakiju „Marshal“ iz flaše sa etiketom koju je krasio Titov lik. Pričao je o svom životu – književnik, nemački logoraš koji je voleo nemački jezik, Titov prevodilac, Jugosloven, usamljenik čija je treća žena, balerina, sa kojom je proveo 51 godinu otišla pre njega.

„To nije bilo tako dogovoreno“, rekao je tada slegnuvši ramenima. Nešto od istinske tuge pomešane sa neverovatnom vitalnušću duha zaista me je dotaklo. Ostaje mi da se nadam da ipak postoji dimenzija u kojoj se Ivan Ivanji ponovo susreće sa svojom balerinom. I zemaljska i metafizička pravda bi to zahtevale.

Njegov sin Andrej, poznati novinar, na Fejsbuku je upravo objavio:

„Ivan Ivanji je otišao pod svojim uslovima. Blagoslovio je naslovnu stranu za svoju novu knjigu koju objavljuje Laguna pod naslovom „Bilo jednom u Jugoslaviji“, imao književno veče u vajmarskom pozorištu, otvorio Muzej prinudnog rada u Vajmaru, dao sijaset intervjua za nemačke medije, večerao špargle i popio belo vino u Geteovoj omiljenoj kafani „Beli labud“, pričao o svom belom labudu Dragani, otišao u Hitlerov omiljeni hotel „Elephant“ gde je fireru u inat voleo da odseda, legao u krevet i zaspao, ovog puta zauvek, i to na Dan pobede nad fašizmom 9. maja 2024. u 96. godini, u gradu u koji su ga nacisti bili deportovali pre tačno 80 godina sa namerom da ga ubiju. Bio je obavio posao. Njegovo dvoje dece, četvoro unuka i troje praunuka malo mu zameraju što nije doživeo stotu. Ali, šta da se radi, uvek je bio svojeglav.“

Teško da se ovakvim Andrejevim rečima može nešto dodati.