Hana Sokolova  [ DW ]

02. 09. 2025. 07:19

Dati zemlju u zamjenu za mir – šta o tome misle u Donbasu?

Motocikl tutnji pored zrelih suncokreta i skreće u polje, dižući mnogo prašine. Na njemu je Oleksij, oficir jednog od bataljona 14. brigade Nacionalne garde Ukrajine. Njegova jedinica bori se u blizini Pokrovska. Ruska vojska pokušava da opkoli taj grad i svakodnevno se bilježe na desetine napada. Motocikl je došao s prve linije fronta. Rusi su ga koristili za napredovanje ka ukrajinskim položajima, ali su Oleksij i još trojica njegovih drugova odbili taj napad i uspjeli da zarobe motocikl.

Oleksij se trenutno odmara nakon smjene koja je trajala 27 dana. Da bi napustila svoje položaje, njegova grupa morala je da sačeka povoljne vremenske uslove. A usput su morali i da bježe od ruskog drona.

„Izgubila sam svaku nadu“

Predsjednik SAD Donald Tramp pokušava da postigne mir između Ukrajine i Rusije. Raspravlja se o budućoj sudbini Donbasa i mogućim teritorijalnim ustupcima u zamjenu za prekid vatre. Prije nekoliko nedelja, ruska vojska je napredovala sjeveroistočno od Pokrovska u Donjeckoj oblasti. Front se tako približio gradu Dobropilja i okolnim selima. Iako je ukrajinska vojska uspjela da oslobodi neka od tih mjesta, područje je sada pod stalnim bombardovanjem. Zbog toga sve više ljudi bježi odatle, od ruskih bombi i dronova.

„Zaista sam vjerovala u pregovore i željno sam iščekivala svaki sastanak. Sada znam da je to besmisleno. Izgubila sam svaku nadu“, kaže Natalija iz Dobropilja. Sreli smo je u tom gradu u Donjeckoj oblasti, na mjestu gdje se okupljaju evakuisani.

„Preuzimanje odgovornosti“

Tiho je i mirno na punktu za stabilizaciju na dijelu fronta kod Kramatorska. Ti punktovi koji se nalaze blizu linije fronta služe ukrajinskoj vojsci da medicinski stabilizuje ranjene vojnike prije nego što budu prebačeni u bolnice dublje u pozadini. Ali tišina na ovom punktu ne znači da je i na frontu mirno. To je prije znak da u ovom trenutku ruski napadi dronovima otežavaju evakuaciju ranjenika, objašnjavaju lekari. Ponekad im stižu vojnici koji su na položajima po mjesec ili dva. „Obično su samo iscrpljeni“, kaže anesteziolog Tetjana.

Ali, tokom noći stiže vojnik koji je izgubio je stopalo. Ljekari, koji su upravo dremali, sada se brinu o njemu na operacionom stolu. „Nagazio je na minu“, objašnjava asistent lekara Dmitro i dodaje: „Vidi se da su mu noge ranije već bile operisane. Ovo mu nije prvo ranjavanje.“ Dmitro kaže da na njegovom punktu za stabilizaciju nisu uočljivi nikakvi znaci Trampovih mirovnih napora. Punkt na kome on služi udaljen je manje od 20 kilometara od njegovog rodnog grada Slavjanska. Pre početka rata 2014. godine, radio je u Donjecku. Na pitanje šta za njega znači boriti se za domovinu, Dmitro odgovara: „To znači preuzeti odgovornost.“

Vojni ljekari prate pregovaračke napore, ali, kako kažu, trude se da ih „ne ometaju događaji na koje ne mogu da utiču“. „Nadam se najboljem“, kaže Tetjana i naglašava: „Fokusirana sam na pružanje pomoći“.

„Pokušavamo da spasemo naše vojnike“

„Za vođenje pregovora zaduženo je najviše rukovodstvo – a naš zadatak je da zaustavimo neprijatelja i mi taj zadatak ispunjavamo“, kaže vojnik s kodnim imenom „Stinger“, koji služi kao radio-operater u odbrani grada Časiv Jar. Prema podacima ukrajinskog Generalštaba, na delu fronta kod Kramatorska, koji obuhvata i područje oko Časiv Jara, dnevno se bilježi po desetak napada.

Prije nedelju dana „Stinger“ je napustio položaj na kojem je bio stacioniran 15 dana. U tom periodu, Rusi su nekoliko puta jurišali. „Za sada ne idemo ni u kakve napade, niti u operacije oslobađanja. Samo se branimo i zadržavamo neprijatelja. Bez obzira da li je u pitanju put, grad ili polje – naš zadatak je da ne dozvolimo da napreduju ni po 100 metara“, kaže vojnik.

Međutim, ruska vojska ponekad uspije da prodre u položaje „Stingerove“ čete. On smatra da je to zbog velikog broja vojnika i oružja koje su Rusi rasporedili. „Kada situacija postane kritična, pokušavamo da spasemo naše vojnike i povlačimo ih u pozadinu kako bi zauzeli povoljniji položaj“, objašnjava „Stinger“.

„Nema ni govora o mirovnim pregovorima“

Ruska vojska intenzivira i granatiranje ukrajinske pozadine. Tako je npr. 22. avgusta, preko 40 vođenih bombi ispaljeno ka Kramatorsku – najvećem gradu u delu Donjecke oblasti pod ukrajinskom kontrolom. Tri osobe su ranjene. Krajem jula, rusko granatiranje uništilo je polovinu jedne petospratnice u centru grada. Šest ljudi je poginulo, a jedanaest ranjeno.

„Bilo je pola tri ujutru, tek sam bila stigla kući. Svi prozori su razletjeli. Moja ćerka je ranjena, šrapneli su je pogodili u nogu“, seća se penzionerka Valentina koja živi u kući pored. Ona ne vjeruje da će se rat završiti mirovnim pregovorima. Baš kada su 15. avgusta na Aljasci održani razgovori Vladimira Putina i Donalda Trampa, ruski vladar naredio je granatiranje Slavjanska. „Tamo živi moja druga ćerka. Nema ni govora o mirovnim pregovorima“, ogorčeno kaže Valentina.

Stanovnici Kramatorska s kojima je DW razgovarao uglavnom odbacuju teritorijalne ustupke u zamjenu za prekid vatre. „Danas će da kaže: Dajte mi Donjecku oblast. Sutra će da kaže: Dajte mi Lavovsku oblast. A za nedelju dana će da kaže: Dajte mi Kijev“ – tako o Putinu priča penzioner Oleg.

„To ne dolazi u obzir. Ja sam Ukrajinka i volim Donbas. Mnogo krvi je već proliveno i mnogo ljudi je poginulo. I moj sin je u borbi“ – tako penzionerka Zoja odgovara na pitanje o teritorijalnim ustupcima.

„Ovo je veoma ozbiljna odluka“

„Šta je važnije za Ukrajinu, region ili ljudi“, pita Vasil, muškarac srednjih godina. I dodaje: „Zašto nam je potreban taj region kad je toliko ljudi poginulo? Da li ste bili na liniji fronta? Ja sam odatle i sve sam izgubio. Obnovićemo naše živote u nekom drugom regionu.“ Zajedno sa suprugom, napustio je svoje selo u Kostjantinivskom okrugu, gdje ruska vojska napreduje. „Putinu se ne može vjerovati. Ne znam šta svijet treba da uradi da to zaustavi. Volodimir Zelenski je u veoma teškoj situaciji, a ovo je veoma ozbiljna odluka“, kaže taj čovjek.

Ljudi oklevaju da odgovore na pitanje koje bi to garancije mogle da zaštite Ukrajinu od neke nove ruske agresije. „Garancija naše bezbjednosti je naše vojno prisustvo širom zemlje“, kaže penzioner Mikola. A Svitlana, žena srednjih godina, ne vjeruje ni u kakve garancije. „Zato što nisam vidjela nikakvu pravu podršku tokom rata“, kaže ona razočarano.

Mladi vojnik Jaroslav, koji se bori za oslobođenje svog rodnog kraja, takođe prati mirovne napore i protivi se teritorijalnim ustupcima: „Mnogo sam razmišljao o tome i nisam spreman da se odreknem Kramatorska i Donjecke oblasti. Za šta je toliko ljudi u Donbasu dalo svoje živote?“ Istovremeno, Jaroslav priznaje da su mirovni pregovori neizbježni. „Svaki rat se završava pregovorima. A oni koji ne poznaju svoju istoriju osuđeni su da je ponove.“