Dragoslav Dedović  [ DW ]

18. 10. 2025. 13:04

Smijeh i tuga iz Južnog dvorišta

Tek sada, osmu godinu posle smrti Predraga Lucića, upoznao sam ga zaista kao pesnika. A za to je zaslužan Splićanin iz unutrašnjeg Feralovog kruga Damir Šodan. Ovaj generacijski saputnik i pesnik sa holandskom biografijom obradovao me je kada mi je rekao da je priredio ukupnu pesničku zaostavštinu Predraga Lucića za riječki Ex libris. Slučaj je hteo da se sa Damirom sretnem u Podgorici. Tamo sam prvi put u rukama držao ovo dvoknjižje od preko 700 stranica. Pomislio sam da je to krupan zalogaj za svakog izdavača u okolnostima kasnog tranzicionog kapitalizma – na taj korak se odvažio vlasnik antikvarijata i izdavačke kuće Željko Međimorec.

Damir je svog drugara iz mladosti u svom predgovoru izbora nazvao „Dugokosi bard u patikama". Pokazao mi je jednu njihovu fotografiju iz osamdesetih – mladići iz splitskog benda koji će docnije ostaviti duboki trag u književnosti. A sada, kada Lucića nema, najbolji deo njega je među ovim koricama. Nekoliko kilograma tvrdo ukoričenih reči.

Dvotomna pesnička zaostavštine Predraga Lucića (1964.-2018.),pesnika, satiričara, dramatičara, novinara, urednika i pozorišnog režisera objavljena je pod naslovom Južno dvorište. Javnosti u Hrvatskoj i regionu Predrag Lučić bio je ponajpre poznat kao jedan od osnivača i urednika legendarno satiričko-političkog nedeljnika Feral Tribune. Kritički otklon od nacionalizma i urnebesni humor - to je bio koncept. Damir Šodan kaže da “feralovca” Lucića zapravo ne treba posebno predstavljati i to je tačno. Njegova duboka dvodecenijska medijska brazda koju je ostavio na poprilično predvidljivom ratnom i poratnom medijskom polju sve do danas se dobro vidi. Kao ožiljak nepristajanja na idilično uštavljenoj nacionalnoj koži.

Frankfurt kao oslobođena teritorija

Tog čoveka sam prvi put video u Frankfurtu. Književnici i novinari koji su devedesetih odbacili mržnju – tada kao i danas lukrativan model postjugoslovenskih većinskih društava i njihovih ciničnih elita – imali su uglavnom priliku za druženje negde u zapadnom inostranstvu. Jednom godišnje bio je to Frankfurtski sajam knjige. U balkanskim hodnicima hale 9 na nekih sedam dana naseljavao bi se celi postjugoslovenski alternativni svemir. Doduše, bili su tu i brojni književnici i izdavači bliski vlastima, ali oni su tavorili na pompeznim državnim štandovima. Beograd i Zagreb su tih godina još uvek bili sedišta gospodara naših ratnih sudbina.

Ovi drugi – ja sam ih doživljavao kao svoje – bili su rasuti kojekuda. Družili smo se u sajamskim kafanama, katkad na bosanskom, a tu i tamo na slovenačkom štandu – zbog dobrog belog vina. Neko me je upoznao sa Peđom. Lik je imao dugu crnu kosu svezanu u rep, prodoran pogled i usne skoro uvek šeretski razigrane u poluosmeh. Prsluk nalik na sivomaslinastu vijetnamku bez rukava. Nekako smo kliknuli na prvu - to s Peđom nije bilo teško. Pili smo neko dosadno nemačko pivo. Već drugu godinu sam iščitavao sve knjige štampane u Sarajevu, nadoknađujući vreme kada me je rat odsekao od mog generacijskog književnog miljea. Rekao sam Peđi: Ajmo da napravimo antologiju bosanske priče. Pogledao me je oklevajući samo tren ili dva i rekao: može! Godinu dana kasnije u Feralovoj biblioteci nastala je Evakuacija - panorama suvremene bh. priče. Nikada se ni sa jednim izdavačem nisam dogovorio tako brzo – za pet minuta. U Sarajevu sam za mojih čestih dolazaka iz Nemačke piscima bukvalno otimao knjige iz rukopisa. Ratno ludilo i posleratna oskudica pretvorili su se u toj izmučenoj zemlji u obilje dobre književnosti. Peđa mi se nije mešao u priređivački posao. Osim jednom. Nisam stavljao duže priče u izbor, poštujući tehničke limite izdanja. Ali Peđa je rekao: A Velin "Jedan život”? Zaista, ta duža priča spada u najbolje što je Nenad Veličković napisao. Tako je Peđa povećao obim knjige, a i moje priređivačko srce je najzad bilo na mestu. U mejlovima i telefonskim razgovorima utanačili smo sve. Bili smo babice jednoj knjizi koja nam je puno značila. To je bio tihi način da se pokaže ljubav prema jednoj ranjenoj zemlji i njenom iskasapljenom glavnom gradu. Sećam se da je hrvatski štand na Sajmu knjige u Frankfurtu skoro godinu dana posle Tuđmanove smrti odjednom postao šaren i prometan. Svi su se družili sa svima. U godinama pre toga zvaničan hrvatski nastup je bolovao od nacionalne patetike. Ovaj put se desilo nešto nezamislivo - Istra je bila u fikusu. Sa Feralovim ekipom družio sam se tih dana, pomalo naivno verujući da je vreme desničarskog spaljivanja Feralovog izdanja nepovratno prošlo. U decenijama koje slede viđali smo se sve ređe u Frankfurtu, sve češće u nepostojećoj zemlji koju su nazvali “region”.

Kod Hvaranina

Jedne godine sam stigao novinarskim poslom u Split. Tada sam sa Peđom, pokojnim Ćićom i ekipom zaseo u konobu Hvaranin. Urnebesni razgovori te večeri još uvek me greju iznutra. To je bio i moj Split, Feralov Split. Poslednji put smo se videli u Užicu, na festivalu “Na pola puta”. Tada sam doživeo dvojac Lucić - Dežulović na bini. Mladoj publici su zasuzile oči od smeha. Britko i duhovito raskrinkana balkanska krvava, lopovska farsa, ali i neverovatna energija koja pleni, smeh koji leči. Ono što je bio moto Ferala – uneređuje Studio Viva LUDEŽ – ostao je programsko geslo ovih razigranih velikih dečaka. I po tome pamtim Peđu - kao brilijantnog komičara.

Ovo dvotomno delo pokušava da preokrene našu perceptivnu paradigmu. Predrag Lucić je mogao da bude sve ostalo zato što je bio pre svega pesnik. Devedestih je Lucić promenio fokus - ironija kao odgovor na rat, satira koja skalpelom jezika razotkriva megalomaniju i mitomaniju šovinističke priče. Ali kako pokazuje „Južno dvorište" Lucić nastavlja da piše i liriku.

Za života je objavio svega dve zbirke pesama: Ljubavnici iz Verone (2007.) i Mjesec iznad Splita (2012.). Ovu drugu je Šodan nazvao „grandiozno ljubavno pismo voljenom rodnom gradu". A pisao je od dečačkih dana, kada je već bio “zvijezda splitskih osnovnoškolskih književnih sekcija”.

Kada govori o književnim uticajima na generaciju i na Predraga Lucića Šodan potcrtava - pored svetskih i domaćih modernih klasika od Šekspira do Dostojevskog - američke bitnike od Ginzberga do Keruaka i njima pridružuje Čarlsa Bukovskog. Ali i muzičke bardove poput Leonarda Koena, Boba Dilana, Džima Morisona, Nila Janga, Toma Vejtsa i druge. Jasno mi je zašto smo se Predrag i ja dobro razumeli. I zašto se dobro razumem sa Damirom Šodanom. Imali smo u formativnim godinama isti književno-muzički ukus.

Sve te izuzetne ličnosti svetske književne i muzičke scene bile su estetski raznorodne, ali prema Šodanu Predraga su– kao uostalom i celu našu generaciju – privukle zauzimanjem „nepokolebljivo individualističkog, ako već ne i pobunjeničkog, stava kad su društvo i svijet u pitanju".

Damir pripoveda da je Duje, kako su Lucića zvali u njegovoj ekipi, zapravo hteo da postane tekstopisac i frontmen benda. Njihov Belai Band je postojao od 1981. do 1985., vokal je bio Predrag Lucić, a gitarista – Damir Šodan.

Setim se da sam i ja o svom neslavnom pokušaju rokerskog prevrata u bosanskoj provinciji ostavio jedan zapis. Izgleda da se celi niz pesnika rođenih šezdesetih pre prvog objavljenog stiha svrstao u kolonu neostvarenih rokera. Otud su za nas Popa i Igi Pop, Helderlin i Morison, Miljković i Koen, Crnjanski i Štulić bili stanovnici iste planete, na koju smo želeli da se preselimo.

Uostalom, kada sam jednom prilikom – to sam već spomenuo – video Predraga Lucića kako zajedno sa Borisom Dežulovićem na festivalu „Na pola puta" doživljava ovacije, shvatio sam da je od novinara i pesnika on harizmom verovatno bio najbliži rok zvezdi od ukupne književne generacije. Predrag mi je tada vratio nadu u postjugoslovensku katarzu. Ona je moguća jedino kroz zajednički smeh.

Peđini toponimi

Posebno zanimljivi su mi i podaci o mestima na kojima su nastajale pesme. Ta kopča pesničke i pesnikove stvarnosti govori nam ponešto mimo suvoparnih biografskih podataka. Niz pesama je Lucić napisao u Prokuplju, verovatno služeći vojni rok. U šest beogradskih godina neki gradski toponimi su se probili do naslova – Terazije, Brankov most ali i Miljakovac. Ispod dobrog broja beogradskih pesama stoje tačni datumi, dani oduzeti od ništavila jer se u njima rodila pesma.

Nakon prvog prelistavanja knjige Damiru sam poslao elektronsku poruku: „Pretrnuo sam kada sam shvatio da sam između 1988. i 1990. živeo u Beogradu i verovatno se muvao po sličnim mestima kao i Peđa. Samo se slučajno nismo sreli. Ni na Mašincu gde je sredinom osamdesetih tukao najbolji bluz (ja sam redovno dolazio iz Sarajeva devojci u Studenjak) ni u Prešernovoj kleti, ni na Kolarcu ni ispod Kolarca u Rupi ni u SKC-u (poslednji koncert Azre sam gledao u bašti SKC-a, čini mi se 1988.) ni u Poletu gde se išlo na girice i špricer, i da ne nabrajam. Čovek može da se rastuži i zbog onoga što se nije desilo. Nisam upoznao Lucića i ljude oko njega. Ostao sam usamljeni postdiplomac koji piše knjižicu Cirkus Evropa".

U frankfurtskom srcu tog cirkusa upoznaću feralovce skoro deceniju kasnije.

Vojo Šindolić – dubrovački bitnik koji je kao stariji kolega drugovao sa Lucićem i po beogradskim kafanama – zapisao je u pogovoru „Južnog dvorišta": „Ne znam za boljeg pjesnika Predragove generacije". Damir Šodan je u pregovoru na sličnom tragu: „Možda je zaista pravi trenutak da se svi skupa još jednom podsjetimo na to u kojoj smo mjeri u Predragu Luciću još od malih nogu imali velikog pjesnika".

Pesnički zapis „Ulica" napisan 17. oktobra 1984. u Beogradu zacelo je bitnički intonirana pesma za sve ulice kao slobodne poligone za boeme i skitnice. Ulična tegoba je bolja od savršeno uređenih (malo)građanskih svetova, Tako peva dvadesetogodišnji Lucić:

Ulica je Tvoj mlinski kamen Ne dozvoli da ti ga skinu s vrata Što bi ti S tom odvratnom lakoćom Ljudi rođenih na sofama Što bi ti Tamo gdje se opušak ne gasi nogom Gdje se nitko ne osvrće za djevojkama Tamo gdje nijedan pas Nije lutalica

Kada sam ga zamolio da se priseti baš tog Predraga Lucića, dečaka iz svog benda, kojeg su zvali Duje, Damir je odgovorio: „Vezali su nas od početka knjige, muzika, filmovi, dnevna politika i humor – dobra stara splitska mediteranska zajebancija… plus kreiranje songova i uređivanje knjiga i da, stalno ali stalno smo se smijali …"

U „Južnom dvorištu" zazvoni katkad i taj smeh. Ali ima tu stalne ritmične, bluzerske, dragojevićevske, mediteranske melanholije.