07. 01. 2023. 09:14   >>  18:14 2

Шудиково, културни светионик

Био сам врло изненађен и истовремено обрадован када сам ових дана, гуглајући по интернету, сазнао да је управо у години која је за нама, на Филозофском факултету, Универзитета у Загребу, одбрањена једна докторска дисертација о зографу попу Страхињи Будимљанском, једном од најпознатијих средњовјековних сликара, иконописаца и фрескописаца, са краја 15. и почетка 16. вијека. 

Пише: Туфик Софтић

Присјетио сам се невјероватно занимљих предавања професора историје умјетости, сада покојног Сретена Петковића, посебно верзираног за период средњовјековног сликарства. У амфитеатру Факултета политичких наука у Беграду, на постдипломским студијама социологије културе, осјетио сам необично задовољство када нам је држао предавање о манастиру Шудиково код Берана, његовом културно умјетничком значају.

Професор Петковић је, када је чуо да сам Беранац, питао је да ли знам за тај манастир, ја сам му одговорио, наравно да знам, али да су, нажалост, на његовом мјесту само остаци, гомила камења. Било је то крајем осамдесетих година.

Говорећи о умјетничком значају Шудикова, Петковић је чак сматрао да је овај манастир, због своје чувене преписивачке и фрескосликарске школе, био, заправо, у умјетничком смислу значајнији и од манастрира Ђурђеви ступови, мада се вјерује да је радио као, такорећи, филијала овог много познатијег и до данас аутентично сачуваног катедралног манастира из 13. вијека. Од тада је манастир Шудиково постао мој, да кажем, омиљени манастир.

Професор Сретен је отишао и мало даље, и мада нема потпуних доказа за то, изнио тезу да су фрескосликари из Шудикове насликали и једну од најпознатијих фресака на свијету, под називом „Гавран храни пророка Илију“ у манастиру Морача. Онда нам је причао о тој фресци и њеном значају за српску средњковјевковну умјетност, и свукупну умјетност средњег вијека.

Не бих желио да пишем о стварима које се могу изгуглати у било ком тренутку, али морам напоменути да је ова фреска у Паризу 1952. године проглашена другом најљепшом фреском на свијету.

Мада се данас уз ову фреску обично каже да је рад непознатог аутора, мени се чини да би могла бити занимљива теза професора Сретена Петковића. Да ли је случајно насликао баш зограф поп Страхиња, покушао сам дознати, летимично читајући, онако мало убрзано, на интернету, докторску дисертацију ауторице Мајне Паријез.

Овој младој дјевојци, која је, ето, од прошле године доктор наука у области средњовјековне умјетности, на тези везаној за Будимљу и Беране, под називом „Дјелатност зографа попа Страхиње из Будимље поткрај 16. и на почетку 17. стољећа“, ментор је била чувена професорица Ана Мунк.

О Ани Мунк треба знати да је академско звање доктора наука стекла у Сједињеним Америчким Државама, у Сијетлу, и да су њена посебна област интересовања средњовјековна иконографија, умјетност раног и касног средњег вијека, преко умјетности Венеције из средњег вијека, па све до ликовних праваца двадестог вијека, и да о томе држи предавања широм свијета.

Вјероватно да је, истражујући на терену, млада ауторица свјеже одбрањене докторске дисертације морала долазити у Будимљу и Беране, које помиње у раду. Иако врло студиозно обрађен живот и дјело попа Страхиње, од његових почетака до самог краја, и описаних многих икона и фрески које је насликао, нисам, нажалост, наишао на доказ за тезу професора Петковића.

Она говори о фрескама које је поп Страхиња осликао у манастирима Драговољићи, Калудра, Мајсторовина, Свети Никола у Бијелом Пољу, и другим. Пише и о Страхињином трагу који је са фрескама оставио у манастиру Морача, али нема тог мени важног детаља о фрески „Гавран храни пророка Илију“.

Манастираске средине оног доба, међу којима је била и Шудикова, биле су културни центри, а Шудикова и Будимља изњедрили су попа Страхињу, као најплоднијег постивазантијског сликара из времена османске власти на подручју тадашње Пећке патријаршије, сматра ауторка докторске дисертације. Са својим фрескама поп Страхилња Будимљаснки уврстио се мађу највеће средњовјековне умјетнике из доба касне византијске умјетности.

Сјећам се да сам једне године, послије серије предавања професора Петковића, узео очев атомобил, и обилазио манастире, дивећи се великим умјетничким дјелима из средњег вијека. Тај, како се може чути, тамни средњи вијек, за који се вежу инквизиције и прогони, оставио је, међутим, највеће умјетничке и културне вриједности, и на истоку и на западу.

Да се разумијемо, импресионирала ме цјелокупна средњовјековна умјетност. Тако сам, када смо моја садашња супруга и ја љетовали у Перасту, онда када овај малени градић није био претворен у монденско мјесто, на острву Госпа од Шкрпјела, у истоименој католичкој цркви из 17. вијека, слушао без даха причу о томе како је млада дјевојка, Јуцинита Кунић,  25 година везла од власи своје косе овај гоблен, чекајући свог вољеног да се врати са путовања.

Свом пријатељу са студија, данас новинару Дојче веле и књижевнику Драгославу Дедовићу, намјерио сам да напишем разгледницу, као што се то радило у то вријеме. На полеђини панораме Пераста, острва Госпе од Шкрпјела и гоблена са Госпом и Исусом, нијесам умио ништа написати, осим моје најдраже пјесме, маг најдражег пјесника, Езре Паунда, „Јон мртва годину дана дугих“:

„Пусти су путеви,
Пусти су путеви ове земље
И цветови            
Малаксале главе повијају.
Повијају их узалуд.
Пусти су путеви ове земље           
Којом је Јон
Шетала некад, а сада не шета више
Него личи на неког ко је малочас отишао“.

У повратку смо још једном посјетили манастир Морача, и још једном сам стао испред фреске „Гавран храни пророка Илију“, за коју је Пабло Пикасо својевремено рекао да представља ремек дјело умјетности. Мада нема доказа, ја желим да вјерујем у тезу професора Сретена Петковића да су је насликали фрескосликари из шудиковске школе. Можда ипак Страхиња, јер се негје може наћи податак и да је насликана у шеснаестом вијеку. Сва његова дјела су настала од 1591. до 1622. године. 

Фреске су, углавном, сачуване, али, нажалост, у Беранама данас нема ни једне рукописне књиге из Шудикове. Најпознатија, „Светоотачки зборник“, чува се у манастиру Свете Тројице у Пљевљима. „Минеј“ из 1573. године је у Београду.  „Псалтир“ из 1592. налази се у Бечу, а „Молебник“ из 1602. у Москви. Ове рукописне књиге су вредније од штампаних, насталих након изума пресе, у 15. вијеку. Можда их има и више, али се за четири може рећи са сигурношћу да су из Будимље, односно Шудикове.

Манастир Шудикова на старим темељима обнављан је од 2002. до 2009. године, уз ктиторство Будимљанина, Мила Ђурашковића, бизнисмена у Београду. Његова настојатељица данас је монахиња Амфилохија (Драгојевић), рођена сестра знаменитог београдског редитеља Срђана Драгојевића. Размишљам о томе како мора да је поносна што се стара о манастиру са таквом традицијом. За православне вјернике вјерском, за све друге, без разлике, умјетничком и културном традицијом. Овај манастир је са пуним правом проглашен за културно добро.

Литература о средњовјековној Будимљи као културном центру, о Шудикови, о чувеном зографу, попу Страхињи, богатија је, тако, за једну докторску дисертацију одбрањену у Загребу. Увијек сам вјеровао да су умјетност и култура оно што ће нас спајати, без обзира на све што се издешавало на овим просторима. Како кроз вјекове, тако и данас.