[ Пише: Влатко Симуновић ]

19. 02. 2023. 07:23   >>  08:09

КУЛТУРА

Ником мајка, а свима маћеха

Била једном једна Луда Јека. Та вам је знала вриједност петопарца. Ако би јој неко дао крупну металну монету сумануто је псовала и бијесно је бацала. Није разумјела вриједност ничега што није петопарац. Сличан механизам успоставила је овдје држава, бирајући да с позиције ауторитарног родитеља ради регулацију система културе.

На крају се испоставило да све што не долази из складишта националних фантазмагорија не препознају као вриједност. Па им и држава и култура дођу “ником мајка а свима маћеха”. Култура не прожима људе. Нити је до људи, нити је проблем тамо гдје га траже. С образином лажног ауторитета држава даје себи за право да успоставља режим екстремне родитељске контроле у систему културе.

То упропашћава и културу и државу. Култура која усмјерава и кроти догматски је модел, карактеристичан за нефукционалне и културом неокрзнуте системе. Ако држава настоји систем културе уредити техникама које ауторитарни родитељи спроводе у васпитању своје дјеце плод је јалов, јачају глупост и импровизација. Ми то не разумијемо. Збивају се важне ствари а о њима нико не суди по својој памети. Хомогена реакција на некултуру нама је страна. Нијесмо научени. Ми смо неуспјешни. Бјесомучно гледам из туђе главе.

(НЕ)ПОСЛУШНОСТ

Култура у функцији развоја. То успијева најуспјешнијим. Креативност и капитал су у интеракцији. Капитал вас неће учинити креативнијим али интелигенција ће раговати на ваш новац. Доказ су вам умјетничке збирке америчких индустријалаца и сва пажње вриједна архитектура.

Најуспјешнији, скандинавске земље, образовни систем и националне институције културе не инструментализују с намјером да људима наметну психолошку послушност. Неуспјешнима је то приоритет. Свака јеремијада на тему угрожености националне културе Црногораца у посљедњих педесет година за циљ је имала изазивање осјећаја кривице у људима који би, ваљда, требали знати да су недостојни својих витешких предака. Зависно од тога да ли испуњаваш њене стандарде и очекивања, држава те игнориш или прихвата.

У поликултурним друштвима тај материнско/очински однос коме држава тежи за њу је, у практичном животу, додатно отежавајућа околност. Држава игра улогу родитеља који те прихвата ако се придржаваш правила игре које успоставља и кажњава ако не дијелиш с њим хијерархију мотива. Држава успоставља циљеве и приоритете. Држава те прихвата или не прихвата из идеолошких разлога.

МОСТ ДО ДОБРОТЕ

Има она још један начин психолошке контроле, родитељске наравно, а што је држава него мајка. То је техника ограничавања емоција и мисли свог дјетета/грађанина. Држава је на институције културе и људе који њима управљају пренијела “родитељско право да “зна” што тачно људи мисле и осјећају. Ми смо дјеца фрустриране, контролишуће мајке која злоупотребљава свој ауторитет и критички реагује ако јој нијесу испуњена очекивања. Не чини ствари због којих ја морам бринути - то нам поручује држава и сви њени чиновници дају све од себе да не узнемире чиновнике који су на прехрамбеном ланцу негдје изнад њих. Зато нас у школама не уче како да тражимо подршку и како да је пружимо. Наше школство не развија потребу за аутономијом. Наше школе не селектују најспособније.

У њима повјерујемо да сваки од нас може све и на крају сви заједно угушимо оно мало даровитих који су нас могли обогатити новим квалитетом. Не калеме се култура и образовање на сваку подлогу. Малобројни остваре своје снове о себи. Ту им школе које од незнања покушавају направити знање нијесу од помоћи. Не може то ни национална култура. Идеолози намрштени и незадовољни што држава не чини ништа да људи заволе њихова дјела, њу не пројектују као мост који води до доброте, није инструмент репрезентације него средство за успоставу доминације. По дубини, то има катастрофалне посљедице.

НИЈЕ СВЕЈЕДНО

Нико није задовољан ни положајем у друштву ни правом које има. Сви тврде да су изложени дискриминацији. Сви су економски угрожени. Једни тврде да им држава не узвраћа за сва њихова доброчинства. Други вјерују да им “узима и хлеб из уста” Реторика “првака” илуструје модернизацијски капацитет заједнице људи који данас овдје живе. Није свеједно...Фале дугорочне стратегије превазиласка духовне и идентитетске раслојености Црногораца/Срба. Ова земља тражи људе! А број људи који би данас у Црној Гори хтјели читати Цалyпсо Огњена Спахића није већи од броја људи који су на том простору прије 536 година хтјели читати Октоих Првогласник.

Први смо у овом дијелу Европе штампали књигу 1494. Мало је било јато земаља које су тада штампале књиге. Након 350 година Његош је свој Горски вијенац морао штампати у Бечу. Из чега је у међувремену Црна Гора црпила своју духовну снагу? Ко су били њени ауторитети? И данас је тиште те успомене и до крајности је осјетљива. Што ту пољујану птицу чије је јато давно одлетјело треба оснажити? Давно одбачено образовање и понижавана култура. Квалитет! Образовни систем и институције културе не уче нас да препознамо сопствене потребе. Бјесомучно намећу своје. У том лудилу нема система. И бескрајно је.

ОТВОРЕНО ПИСМО
Бертолд Брехт је својевремено написао отворено писмо њемачким интелектуалцима. Ту су пет тачака: Потпуна слобода књиге, с једним ограничењем. Потпуна слобода театра, с једним ограничењем. Потпуна слобода ликовне умјетности, с једним ограничењем. Потпуна слобода музике, с једним ограничењем. Потпуна слобода филма, с једним ограничењем. Ограничење: никаква слобода за списе и умјетничка дјела која славе рат или представљау га неизбјежним, ни за оне који распаљују мржњу међу народима.

Што би остало од црногорског књижевног канона и ко би од актуелних коментатора цивилизацијских процеса и дневних размирица у Црној Гори преживио ово Брехтово упозорење? Чија би имена била на рикнама књига од којих би ми у част нашег Октоиха подигли монументалну скулптуру какву су у Стази идеја, 2006. добили у Берлину Њемци?

Бројеви су ирелевантни. Мали често знају бити једини чврст ослонац.