05. 03. 2023. 07:45   >>  12:35 2

БОЈАНА

Намргођени Балкан

Улцињ и Велипоj заједно имају око 34 километра пјешчаних плажа. Најљепших на Медитерану. И најврједнијих. Јесмо ли људи којима је, да би имали све што им је потребно, довољно да немају ништа?

Пише: Влатко Симуновић 

Жучна оспоравања пројекта Отворени Балкан у други план су потиснула вијест да ће Црна Гора и Албанија градити међудржавни мост који ће путовање на другу страну ријеке Бојане са садашњих 90 скратити на пет минута. Премијери Дритан Абазовић и Еди Рама потписали су споразум о изградњи моста преко ријеке Бојане. Он ће повезати улцињску Велику плажу и туристичко насеље Велипој у Албанији. Ваздушном линијом удаљени су неколико километара. Раздваја их ријека Бојана. Да стигнете с Велике плаже до Велипоља данас треба да савладате 73 километара. Улцињ, гранични прелаз Сукобин, Скадар и јужно до Велипоја. Изградњом моста који ће бити дугачак 310 метара с црногорске стране у Велипој стизаћемо “док трепнеш”. Два километра умјесто 73. Трошкове изградње, 20 милиона еура, подијелиће Црна Гора и Албанија. Биће завршен за 18 мјесеци. Лијепе су том бројке. Историјска је то вијест. Могла бити.

ДА СЕ СТРУКА ПИТА

Та прича ипак је остала је по страни јер се пажња јавности заковала на оштре реакције и контекст потписивања споразума о изградњи моста, што рећи, за конкретан пројекат ирелевантних чињеница. Хипотетичка идеја о придруживању Црне Горе пројекту Отворени Балкан који је ноћна мора присталица идеје “директног пута у Европу” анонимне коментаторе баца у “пјанство неко прећерано” па је прича о изградњи моста, за јавност, сведена на закључке : “Супер изгледа и ништа од овога бит неће. Ко је ово радио није испитао терен прије свега. Најлакше је нацртат рендер” и “ Штетан пројекат а виђећете кад буде касно.О пијеску и муљу нико не мисли, као да се не забавимо о јаду сваке године код Аде око тога”. Свак има право да мисли. Говорењем и ћутањем о будућем мосту на Бојани толики тога изражавамо. Што је требало рећи?

РАЗУМ И СУМЊА

Чему користи мост преко Бојане?

По дефиницији мост је грађевина којом се савладава природна или вјештачка водена препрека између двије обале. Служи за прелазак с једне на другу страну људи . Мост служи свима који се безбједно настоје кретати најкраћим могућим путем.
Ко од тог моста има корист?
Не политизујући једно дубоко животно питање за људе који живе уз двије обале ријеке, не смијемо игнорисати чињеницу, на то већ упозоравају људи упућени у туристичку привреду, да су на албанској страни само пјешчане плаже које су за сада само омиљена излетишта људима из Скадра и околине. Тај мост могао би бити пречица за пољопривредене проузвођаче из Албаније који већ праве конкуренцију улцињским произвођачима. Могао би бити и препрека за пројекат повезивања Јадранског мора и Скадарског језера бродским саобраћајем, што је идеја коју је потенцирао својевремено академик Павле Мијовић. Скадарско језеро видио је као језеро Комо на сјеверу Италије. Наши очеви багателисали су ту идеју.
Мост би могао да служи само туристима који би из Црне Горе ишли на албанску плажу Велипој, па би у коначном профитирали власници кафића и ресторана са албанске стране и нико други. Изгубили би Улцињани јер ће туристи одлазити у Албанију. Те приче су у домену разумне сумње.

РЕАЛНА МОГУЋНОСТ

Тај сценарио биће реалност ако сви на нашој страни ријеке Бојане наставе да сједе скрштених руку и не учине ништа како би искористили све предности изградње моста и скраћења растојања између два дубоко компатибилна ресурса која би могла да функционишу као један и Црној Гори и Албанији донијети у будућности донијети милијарде еура. Није немогућа мисија. Не заборавите да је један човјек у Невади, у пустињи, видио Лас Вегас у ком се годишње “заврти” више новца но у свом туризму на обалама Средоземног мора. Ту “чашу” коју би с мостом на Бојани имали на свом столу не смијемо третирати као до пола празна него као до пола пуну.
Градња моста на Бојани требали би трајно архивирати наш порив адаптације на постојеће стање. Улцињ не смије бити терен “предузетника који” тавори и сања продају порције рибе по цијенама формираним у ресторанима уз Азурну обалу. У том сну гост који је плаћа сједи на улцињском пијеску, оброк му је сервиран на пластичном тањиру и кад заврши с јелом лично ће га одложити на дина у у залеђу Велике плаже. То није традиција Улциња који се први на јужном Јадрану опробао у сегменту елитног туризма.

ОТВОРЕНО

Без амбиције да политичаримо с тезом да “минимизирати значај изградње тог објекта на Бојани, макар с аргументацијом да је нужно разматрати економску оправданост, значи проблематизовати отварање према свијету”, питамо : Зашто и Албанија није свијет и простор према коме се треба отварати? Јесу ли Црна Гора и Улцињ једини простор на ком треба пословати?
Стварно, у чему је проблем? Зашто страх од Отвореног Балкана а не задовољство што ће се скратити дистанца између Црне Горе и Албаније на крајњем југу црногорске територије, тамо гдје је море и преко мора Италија. Минимизирање значаја главне вијести са састанка двије Владе у Подгорици, реакција је пренаглашена.Опасности, стрепње, слутње које се мултипликују на тему Црна Гора и Отворени Балкан, све то неодољиво подсјећа да епизоде емитоване до ономад с Војиславом Војом Коштуницом у главном улози. И он је био страх, трепет и медијум опструкције евроатлантских амбиције једне заједнице, у том тренутку европске таман колико и атлантске. То су производи свијести анахроне која свој узак оквир скрива иза широке теме заштите националних интереса, а суштински је у функцији одржавања анимозитета према сваком иновативном концепту. Отворена Црна Гора то сигурно јесте.

Црна Гора која је превазишла братства и националне задруге је Црна Гора која шансу за свој развој тражи и на простору изван њених граница. Бринути се што би с њом могло догодити ако се на то усуди продавање је магле и промишљена калкулација. Сумњати у ефикасну и конкурентну Црну Гору у основи је покушај да се одржи у седлу властела која неразборито дуго ограничава слојевитост своје земље и спјечава је да користи све њене природном и географским положајем детерминисане шансе. Ова коју отвара мост на Бојани могла би трајно, на боље, измијенити лице намргођеног Балкана. Осмјех људи!