Slobodan Maričić - BBC novinar  [ BBC ]

20. 08. 2025. 15:51   >>  21. 08. 2025. 09:34

'Bilo je to mnogo više od Evropskog prvenstva': Atinsko zlato 1995. iz kapitenovog ugla

U julu 1995. košarkaši SR Jugoslavije osvojili su zlato na Evropskom prvenstvu u Atini, za koje kapiten Žarko Paspalj kaže da je predstavljalo „mnogo više" kontinentalnog takmičenja.

Toliko puta ispričana priča, kao one najdraže iz detinjstva kojoj se uvek vraćamo pred spavanje.

I prizori iz te slikovnice, tako urezani u sećanje da ih se mnogi u sekundi sete i u pola noći - mamurni, neispavani, bunovni, u kakvom god bili stanju.

Prizori koji se i dalje prepričavaju, tri decenije kasnije.

Jednog zakucavanja preko planine od dva metra i 21 centimetara po imenu Arvidas Sabonis, jednog raspucanog košgetera koji je ubacio 41 poen i jednog skandiranja kapitenu koji je uzeo trofej.

U julu 1995. košarkaška reprezentacija Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) osvojila je zlato na Evropskom prvenstvu u Atini, za koje kapiten te selekcije Žarko Paspalj kaže da je predstavljalo „mnogo više od prvenstva Evrope“.

„To zlato je ljudima vratilo nadu ne samo u sport, u život generalno", priča Paspalj za BBC na srpskom.

„Bila im je duševna hrana, posle svega što su preživeli u prethodne četiri godine - zato je usledila ta spontana reakcija na ulicama, doček i balkon".

EP u Atini bilo je prvo na kojem je košarkaška selekcija učestvovala posle četiri godine sankcija i krvavog rata na prostoru nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), košarkaške velesile koja od 1961. do 1991. sa 31 takmičenja samo pet puta nije donela medalju.

„Velika reprezentacija Jugoslavije - ne samo moja generacija, već sve prethodne - uvek je bila favorit i svi su očekivali medalju ili da budeš na najvišem postolju.

„Tako smo učeni“, kaže Paspalj.

Te Jugoslavije, međutim, više nije bilo.

• Priča o košarkaškom profesoru: Zašto je Aleksandar Nikolić 'prvo slovo jugoslovenske trenerske azbuke'
• „Dosanjani san“: Priča o prvom zlatu jugoslovenske košarke
• Kako smo postali velesila: „Košarka je ovde tradicija, lanac uspeha i dalje živi"

Dug put do Atine

Paspalj ne može tek tako da kaže šta mu prvo pada na pamet kad se kaže Atina 1995.

„To je kompleksna priča koja ne može tako lako da se objasni.

„Mora da bude u kontekstu događaja i svega što se dešavalo u to vreme u našoj zemlji", kaže.

A dešavalo se mnogo toga, uglavnom strašnog.

Otcepljenje Slovenije, rat u Hrvatskoj, pa u Bosni i Hercegovini, gde je dobio najstrašnije razmere, značio je da SFRJ više nema.

Jugoslavija je nastavila da postoji u smanjenom obliku, pod skraćenicom SRJ, zajednici Srbije i Crne Gore, a koja je početkom 1990-ih - zbog ratnih dešavanja – bila pod sankcijama Ujedinjenih nacija.

One su se odnosile i na zabranu učešća na sportskim takmičenjima.

To je posebno pogodilo košarkašku selekciju, tada jednu od najdominantnijih na svetu.

Kada je rat počeo, „plavi" su bili u seriji osvajanja zlatnih medalja sa EP 1989. i 1991. godine, kao i sa Svetskog prvenstva 1990. u Argentini.

Ta generacija bila je prepuna zvezda i talenata: Dražen Petrović, Toni Kukoč, Dino Rađa, Jure Zdovc, Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Vlade Divac, Žarko Paspalj...

• Jedan daljinski, mnogo talenta i još više rada: Dražen Petrović, „košarkaški Mocart“
• Saša Obradović za BBC: O Atini '95, medaljama, balkonu, Muhamedu Aliju i Novaku
• Radivoj Korać Žućko, mašina za koševe koja je donela Bitlse u Jugoslaviju

Međutim, kada je na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. trebalo da se suprotstavi američkom Timu snova, predvođenih Majklom Džordanom, Čarlsom Barklijem i drugim NBA superzvezdama, SFRJ više nije bilo.

„Igrao sam za vrhunsku generaciju koja je verovatno najoštećenija u istoriji sporta", smatra Paspalj.

„Trebalo da osvojimo još šest-sedam medalja, ali smo bili sprečeni zato što se desilo sve to što se desilo".

Moćnim Amerikancima u finalu u suprotstavila se Hrvatska, koja je ubedljivo poražena.

Jugoslavije tako u košarkaškom svetu nije bilo do 1995, kada su zemlji ukinute sankcije.

Na put do Atine morala je preko Sofije, gde je početkom juna, nekoliko nedelja pre prvenstva, organizovana dodatna runda kvalifikacija.

Učestvovale su Turska, Bugarska, Estonija, Bosna i Hercegovina i - Jugoslavija.

I to sve uz pomoć Bore Stankovića, tadašnjeg generalnog sekretara Međunarodne košarkaške federacije (FIBA) i jednog od ključnih ljudi za razvoj košarke u Jugoslaviji.

„Bora je tada sigurno prekršio neka takmičarska pravila, nije bilo predviđenog modela da se neko odjednom pojavi na kvalifikacijama", izjavio je ranije Dušan Duda Ivković, tadašnji selektor Jugoslavije.

„Ali je postupio emotivno, jednostavno nije hteo da dozvoli da se ta sjajna generacija košarkaša ugasi, a da se nigde ne pojavi, bez obzira što su mu to posle mnogi zamerali - uradio je to za svoju zemlju".

• Čovek zvani košarka - Dušan Ivković
• Svetislav Pešić: „Bog i batina", košarkaški stvaralac koji donosi trofeje
• Kako su koševi iz ulice, kraja i školskog stvorili „Zemlju košarke“

U tome je imao pomoć Džorža Vasilakopulosa, tadašnjeg predsednika Košarkaškog saveza Grčke, a kasnijeg lidera Međunarodne košarkaške federacije (FIBA), koji je dozvolio da umesto 12, nastupi 14 ekipa, dodaje nekadašnji košarkaški analitičar i trener Milan Minić, deo stručnog štaba u Atini, za BBC na srpskom.

Kada pomisli na to EP 1995, kako kaže, prvo mu na pamet padne prvi kvalifikacioni meč protiv Bugarske, dobijen tek posle produžetaka.

„Bugari su se za nas spremali tako što su igrali prijateljske protiv OKK Beograda.

„Ne samo da nije bilo kompjutera i Jutjuba, nego ni publike na meču, kao ni televizijskog prenosa, pa sam se pitao kako ja sad to da gledam", priseća se Minić, čiji je zadatak bio da skautira protivnike, traži im mane i vrline.

„I tako ja završim u stručnom štabu OKK Beograda, gledao sam sa njima", dodaje uz osmeh.

Bugarska je savladana 93:87, uz 16 poena Saše Obradovića.

Reprezentativci BiH se nisu pojavili na narednom meču, koji je registrovan 20:0, da bi Estonija i Turska bile savladane nešto lakše.

Viza za Atinu je obezbeđena.

„Prošli smo, iako to nije ličilo ni na šta", kaže Paspalj.

„Tako ti je to kad pokupiš momke sa plaže - koliki god da si talenat, sa timom koji dugo igra zajedno, ta reprezentacija nije bila naviknuta na manjak priprema."

• Portret umetnika u mladosti: Bogdan Bogdanović, košarkaš, kapiten i lider horde
• Miloš Teodosić: Pet trenutaka po kojima ćemo pamtiti Tea
• Sija kao zlato: Košarkaši Srbije nadigrali Nemce u borbi za olimpijsku bronzu, Jokić ušao u istoriju

Atina

Jugoslavija je u Atini bila u prva u Grupi A, sa šest pobeda - nad Grčkom, Litvanijom, Italijom, Švedskom, Izraelom i Nemačkom.

„Krenuli smo na dosta kljakavo, sa mnogo slabosti i mana koje nisu postojale ni u pripremnom periodu bilo kog takmičenja koje smo do tada igrali“, kaže Paspalj.

„Ali iz utakmice u utakmicu smo dizali formu, uz nenormalnu želju i motivaciju koje su u čitavoj priči odigrale presudnu ulogu“.

Usledila je eliminaciona runda.

U četvrtfinalu je Francuska ubedljivo savladana (106:84), da bi u polufinalu usledio dosta tvrđi meč protiv Grčke (60:52), pred oko 20.000 domaćin navijača.

I onda finale protiv Litvanije, koja je prethodno savladala Hrvatsku.

„Litvanci su tada imali jednu od najboljih sastava u istoriji - Štombergas, Šiškauskas, Karnišovas, Sabonis, pa Marčuljonis kog nisi mogao 'lasom da uhvatiš'", nabraja Minić.

A tamo potezi koji su ušli u istoriju i legendu.

Sredinom druge četvrtine Danilović zakucava preko Sabonisa - višeg 20 centimetara i težeg 40 kilograma - jednog od najboljih centara sveta, koji je te godine otišao u NBA ligu.

Danilović je do kraja meča upisao 23 poena i bio jedan od najzaslužnijih za trijumf.

Ipak, glavni junak bio je Aleksandar Đorđević, koji je sa devet trojki iz 12 pokušaja, a ukupno 41 poenom, zatrpao koš Litvanaca.

Mladi Dejan Bodiroga, tada debitant u nacionalnom sastavu, dodao je 12 poena.

„U najvažnijoj utakmici imali smo par pojedinaca koji su odigrali, neću da kažem baš utakmicu života, ali utakmicu za pamćenje sigurno, poput velikog Đorđevića", kaže Paspalj.

„Mi ostali smo pomogli, u želji da, kad smo već dotle došli, izguramo sve do kraja."

Litvanci nisu ostali dužni.

Pre svih Marčuljonis, bivši košarkaš Golden Stejta, Sijetla, Sakramenta i Denvera u NBA ligi, koji je postigao 32 poena, uz Sabonisovih 20.

Nezadovoljni suđenjem, pre svega petim faulom Sabonisa, kao i faulom u napadu Štombergasa, Litvanci pred kraj susreta nisu želeli da se vrate na teren.

Usledili su danas takođe legendarni prizori Đorđevića koji prilazi kapitenu Marčuljonisu i ubeđuje ga da vrati ekipu na parket.

„Sale ih je izmirio, ne znam kako ih je prevario", kaže Minić uz osmeh.

Vratili su se i izgubili.

Čak je i gorostas Sabonis završio u suzama, videlo se u prenosu.

Šampioni Evrope postali su: Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Saša Obradović, Zoran Sretenović, Žarko Paspalj, Miroslav Berić, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Vlade Divac, Zoran Savić, Dejan Tomašević i Dejan Koturović.

Selektor je bio Dušan Ivković, sa pomoćnikom Željkom Obradovićem, koji će u međuvremenu postati jedan od najvećih trenera u istoriji i današnji strateg beogradskog Partizana.

Marčuljonis je proglašen za igrača turnira.

• Sezona Nikole Jokića: Kad misliš da ne može bolje, padaju novi rekordi
• Kako je biti Srbin u Denveru: Ili postaneš MVP u NBA ligi ili upoznaš Jokića u prodavnici
• Nepodnošljiva lakoća postizanja poena - kratak vodič kroz Jokićevo umeće

Reprezentativci Hrvatske, koji su u meču za treće mesto savladali Grčku, prilikom dodele medalja napustili su postolje pre intoniranja himni.

„Uoči dodele medalja, dogovorili smo se da to uradimo, i Litvanci su rekli da će i oni isto.

„Trećina Hrvatske tada je bila okupirana. Prvi put smo se sastali s Jugoslavijom, oni su došli tamo, zvali su ih Jugoslavija, a na dresu su imali četiri slova 'S', to je nama tada bio simbol nečeg drugog", ispričao je decenijama kasnije Veljko Mršić, tada hrvatski reprezentativac, danas trener.

„Bilo je neobično - to je bio prvi susret bivših saigrača ne nekom takmičenju", kaže Minić.

Reprezentativci Jugoslavije i Hrvatske su se tokom turnira družili, ali ne javno, dodaje.

„Paspalj, Kukoč i Divac uvek najveći za***anti, to su stalno bile neke zvrčke."

„Ali na dan dodele medalja su svi reprezentativci Hrvatske držali glave dole, već su znali šta će se dogoditi.

„Mi nismo."

Balkon

„Još jednom pozivam sve ljubitelje košarke da sutra od 19 sati dođu na aerodrom Surčin, da sačekaju ove zlatne momke“, rekao je pred kraj prenosa finala komentator Slobodan Šarenac.

I ljudi su došli.

Bilo ih je na aerodromu, duž auto-puta ka centru Beograda, kao i u samom centru grada, koji je tog dana bio prepun.

Na desetine hiljada.

Košarkaši su u jednom trenutku spontano izašli na balkon Starog dvora, koji je time postao Balkon.

Uspostavljena je tradicija dočeka sportista ispod tog balkona, koja živi i danas.

„Do tog dočeka nismo bili svesni šta smo uradili.

„Te večeri smo doživeli nešto što nikada pre nismo.

„Posle svega što se dešavalo u Jugoslaviji, beznađa i gubitka nade, narod je tada poverovao da možda svemu tome dolazi kraj i da ćemo jednog dana postati normalna zemlja", kaže Paspalj.

Balkon je postao sinonim sportskih uspeha, kao i košarkaška reprezentacija.

Usledile su trofejne godine - srebro na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996, zlata na svetskim prvenstvima 1998. i 2002, a najsjanija odličja osvojena su i na EP 1997 i 2001, uz bronzu 1999.

„Ta Atina, zbog svega što se pre nje izdešavalo, nije bila nešto najbolje što je ta reprezentacija mogla da pruži“, kaže Paspalj.

„Atlanta i sve što se posle desilo su pokazatelj moći tog tima, kada spremno dočeka takmičenje - nastavak je u tom smislu bio lako predvidiv“.

Ostao je upamćeno i skandiranje Paspalju posle finala i tokom dočeka.

Neposredno pre EP prešao je iz atinskog Olimpijakosa u tabor najvećeg rivala Panatinaikosa, što je u Grčkoj izazvalo mnogo napetosti.

Grčki navijači su mu zato i tada i tokom prvenstva Evrope skandirali da nikada više neće uzeti nijedan trofej.

Po osvajanju zlata zato je usledilo danas čuveno: „Sad si uzeo trofej, Paspalje“.

Pevaju li mu to i dalje?

„Svakako da, svakako... I ne možeš da kažeš da ti nije milo“, kaže Paspalj.

Sve je to danas urezano duboko u pamćenju ljubitelja košarke na ovim prostorima.

I zakucavanje - i onaj pogled koji je usledio potom - i 41 poen.

I prizor 12 košarkaša u belim dresovima na postolju, sa cvećem u rukama i medaljama oko vrata.

I nasmejani i zagrljeni Duda Ivković i Željko Obradović u košuljama na pruge.

A posebno momak u plavo-beloj opremi, poznat po nadimku Palja, sa peharom u rukama.

Jer uzeo je trofej.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Dejan Milojević: „Srpski Čarls Barkli" i „meda velikog srca"
• Kako su čačanski klinci trenirali košarku sa srpskim herojem Mundobasketa
• Priča o Pistol Pitu: Kako je NBA zvezda srpskog porekla zamađijala celu Ameriku
• Kad tri poena vrede mnogo više: Legendarni koševi Partizana
• Dan kada su Studenti diplomirali, Bosna osvojila Evropu, a Jugoslavija „skinula strah"
• Kako je nastalo slovenačko košarkaško čudo, Luka Dončić