Aleksandar Miladinović - novinar saradnik  [ BBC ]

19. 11. 2025. 08:59   >>  10:10

Jesu li danas mogući pregovori poput onih u Dejtonu

Balkanski lideri Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović proveli su tri novembarske nedelje 1995. u vazduhoplovnoj bazi Vojske SAD „Rajt Paterson" u Dejtonu, u Ohaju.

Bio je to poslednji put da su trojica državnika zatvorena u vojnu bazu daleke zemlje, čiji je ključ bio u rukama domaćina-pregovarača, odlučnog da ga ne upotrebi do konačnog dogovora.

Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović, presednici Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, proveli su tri novembarske nedelje 1995. godine u vazduhoplovnoj bazi Vojske SAD „Rajt Paterson" u Dejtonu, u državi Ohajo.

Ključeve kapije držao je Ričard Holbruk, specijalni izaslanik sa velikim iskustvom u jugoslovenskim ratovima.

Otključao ju je tek kada su se trojica lidera dogovorili da zaustave rat u BiH, a zemlju podele na dva entiteta i distrikt Brčko, što je uređenje koje se održalo i posle tri decenije.

Rat je zaustavljen, ali su zaustavljene i mnoge mogućnosti unutrašnjih promena i popravki sporazuma koji je najveći problem rešio, ali i stvorio brojne poteškoće u svakodnevnom životu komplikovane države.

„Bio je to jedan od prelomnih trenutaka američke diplomatske istorije, kada je po završetku Hladnog rata uspostavljen svet sa jednom dominantnom silom.

„Američka diplomatija je tada shvatila sopstvene moći i snage koje može da koristi, kao i da su Sjedinjene Države neophodne u mnogim situacijama", kaže Fran Leskovar, istoričar diplomatije pri američkoj Asocijaciji za diplomatske studije i trening, za BBC na srpskom.

Po čemu je Dejton poseban?

Iako je formalni lider američkih pregovarača bio Voren Kristofer, tadašnji šef diplomatije Sjedinjenih Država, koga neki vide i kao pravog kreatora sporazuma, dejtonska istorija nosi lik Ričarda Holbruka.

Karijerni diplomata, član Demokratske partije, ambasador u Nemačkoj i Ujedinjenim nacijama, sopstveni zenit dosegao je u pregovorima sa balkanskim liderima.

Obilazio ih je u njihovim prestonicama, upoznao senzibilitet i karaktere, a onda ih, kada je rat već dobrano ušao u fazu masovnih zločina, doveo u američku vojnu bazu.

Na pregovore u Ohaju, Milošević, Tuđman i Izetbegović došli su posle dva ključna događaja jugoslovenskih ratova: operacije Oluja, u kojoj je Hrvatska vratila pod kontrolu teritorije koje su držali pobunjeni Srbi, a iz te zemlje je otišlo više od 200 hiljada Srba, kao i genocida u Srebrenici, kada su snage bosanskih Srba ubile više od osam hiljada Bošnjaka, a mnoge proterali.

• Godišnjica neponovljivog kraja rata
• Bosna i Hercegovina: Da li je Dejtonski sporazum kočnica
• Dejton, 25 godina kasnije: „Šta mi znači primirje kada sam izgubio celu porodicu“

„Ričard Holbruk bio je majstor na sceni, znao je tačno kako da izvede šou: zatvoreni ste na jednom mestu, ne možete da pričate sa spoljnim svetom, upućeni ste samo na pregovarače, a bukvalno sve koordiniraju posrednici.

„Deo taktike bila je i večera u muzeju vazduhoplovstva, gde je Slobodan Milošević sedeo ispod američkog projektila koji je korišćen za gađanje vojnih ciljeva u Bosni", kaže Leskovar.

On ističe da je boravak u zatvorenom okruženju bio jako važan za razvoj odnosa među pregovaračima, iako su se oni znali decenijama pre toga.

„Vojna baza nije Pariz, Njujork ili London, gde su vam na raspolaganju raznorazni luksuzi savremenog sveta, već ste upućeni jedni na druge, što je Milošević opisivao kao boravak u manastiru."

U takvoj atmosferi, do izražaja je došla Holbrukova ličnost, za koju Aida Hozić, profesorka međunarodnih odnosa na Univerzitetu Florida, kaže za BBC na srpskom da je „bila veća od života, kontroverzna, i kao takva, idealno partnerska za lidere na Balkanu".

„Brzo je shvatio da oni ne funkcionišu po principu potpisa, već da mora da se pregovara preko rakije i viskija, a da je važnije šta može da im obeća i šta će oni obećati, nego šta će potpisati."

U takvoj atmosferi, nastao je tekst sporazuma koji se, sa svih jedanaest članova i potpisima, može komotno smestiti na dve kucane A4 strane.

Ipak, njegova posebnost je u bar trideset puta dužim aneksima - dodacima sporazuma koji do danas presudno utiču na život u Bosni i Hercegovini.

„To je jedini mirovni sporazum čiji je sastavni deo jedan čitav ustav.

„Bilo je slučajeva kad su predlozi izmena ustava ili ustavnih amandmana bili u sporazumima, poput Angole, Burundija ili okončanja aparthejda u Južnoj Africi, ali ne i čitavog teksta ustava", kaže Argiro Kartsonaki, viša istraživačica na Institutu za studije mira i bezbednosnih politika Univerziteta u Hamburgu, za BBC na srpskom.

Ona kaže da se Dejtonski sporazum izdvaja baš po detaljnosti i definisanju brojnih sitnica.

„Mislim da je to u vreme nastanka sporazuma bila njegova prednost, a da se 30 godina kasnije može posmatrati i kao njegova slabost", kaže Kartsonaki za BBC na srpskom.

Pogledajte video: Kako se sećamo Dejtona

Zašto je Dejton neponovljiv?

Iako su tri nedelje pregovora za stolom i pred mapama teritorija iza zatvorenih kapija 1995. godine dale uspeh, recept nije zaživeo u budućim situacijama - čak i sa sličnim učesnicima.

„Zamislite da su 1995. godine ljudi masovno imali mobilne telefone, što su tad mogli samo oni zaista privilegovani - niko nije mogao neprestano da postuje na društvenim mrežama.

„Slično je pokušano i na neuspelim pregovorima o Kosovu u Rambujeu 1999. godine, ali već tada su mobilni telefoni bili šire dostupni, pa je tehnološki napredak sve to otežao", podseća Argiro Kartsonaki.

Koliko god je uspešni pregovarač bio važan začin dogovora, ni njegova ličnost nije garatovala buduće uspehe.

„Ričard Holbruk je pokušao da koristi slične metode kad je bio specijalni izaslanik za Bliski istok 2008. godine, ali nije bio uspešan.

„Suština je da je Dejtonski sporazum sjajan predmet istraživanja, ali ne može se ponoviti u drugim slučajevima jer su činjenice na terenu različite, kao i kontekst", ukazuje Fran Leskovar.

Osim što mu je doneo uspon i slavu, Aida Hozić smatra da je uspeh u okončanju rata u Bosni Holbruku doneo i poneku nepriliku, a svakako više neprijatelja u političkom i diplomatskom svetu.

„Njegove ambicije da postane šef diplomatije nisu mogle da se ostvare, pa su mu lične frustracije dalje slabile pozicije - u Avganistanu već nije imao na raspolaganju svu silu kojom je mogao da barata u Dejtonu."

Šta su lekcije Dejtona?

Nemački Institut u kome radi Argiro Kartsonaki u bazi podataka ima više od 300 tekstova mirovnih sporazuma širom sveta, a naučnici se svakoga dana bave izučavanjem njihovih sličnosti, razlika i lekcija.

Uočili su da je Dejton, kao i mnogi drugi, imao jedan veoma važan sastojak za uspeh.

„Posrednici Ujedinjenih nacija imaju znanje, posmatrani su kao najneutralniji posrednici koje možete da imate jer jesu diplomate, ali im legitimnost daje potvrda Saveta bezbednosti.

„Ako međunarodna zajednica, kroz vojnu i finansijsku podršku, stane iza posrednika, onda on može doneti rezultat - Holbruk nije imao samo američku potporu, već podršku čitavog Zapada."

Osim američkih pregovarača, deo posredničkog tima bio je evropski predstavnik - švedski diplomata Karl Bilt, ali i zamenik ruskog šefa diplomatije Igor Ivanov.

Bili su tu i predstavnici Velike Britanije, NATO-a, različitih organizacija koje su pomagale i stvaranje rama za sliku buduće Bosne i Hercegovine.

Za Argiro Kartsonaki, ključne lekcije Dejtona leže u onome što u njemu - nema.

„Izostali su periodični pregledi dokle se stiglo u primeni, recimo na pet godina, da se vidi šta je dalo rezultat, a šta ne.

„I to ne kroz instituciju specijalnog predstavnika ili neke komisije sa strane, već kroz mehanizme za promenu koji bi bili deo već inicijalnog sporazuma", kaže ona uz opasku da su posrednici često pritisnuti „tiranijom hitnosti" i da svesno stvari ostavljaju za kasnije.

A to „kasnije" nikad, zapravo, i ne dođe.

„Ako bi se želeo održivi mir, moralo bi se više ulagati u bolnice, obrazovanje, sektore gde mnogo češće rade žene, a da se veteranima pomogne da se vrate u društvo kroz ekonomiju nege.

„Ali toga nije bilo, pa su mirovni sporazumi bili samo načini da se akutni konflikti pretvore u latentne konflikte koje učesnici i dalje mogu da nastave da eksploatišu", zaključuje Aida Hozić.

Video: Kako žive vršnjaci Dejtonskog sporazuma

Može li Dejton da doživi reinkarnaciju?

Ovogodišnji pregovori o zaustavljanju sukoba u pojasu Gaze, nekoliko puta naizgled uspešno privođeni kraju, pa onda propali, Aidu Hozić podsetili su na diplomatske metode Ričarda Holbruka iz devedesetih godina 20. veka.

„Šatl diplomatija Stiva Vitkofa (specijalnog izaslanika SAD za Bliski Istok) i Džareda Kušnera (rođak predsednika Donalda Trampa), gde ne znamo mnogo šta je ko kome obećao, podseća na ovaj način razgovora, mehanizmi deluju slično - koriste se pritisci i transakcije.

„Holbruk je po tome bio vrlo sličan Trampu - nikad nećemo saznati šta je obećao Mladiću i Karadžiću", smatra ona.

Primena Dejtonskih principa u iscrpljujućem ruskom napadu na Ukrajinu i pokušaji zauzimanja, za početak, istočnih delova te zemlje, pojedinim stručnjacima zaličila je kao mogući izlaz iz gotovo četvorogodišnje ratne krize.

Uz neka jasna ograničenja, Argiro Kartsonaki smatra da bi se pojedini detalji mogli iskoristiti tri decenije kasnije.

„Jasno je da ne možete izvršiti isti pritisak na Rusiju, kao što je to bilo moguće na Srbiju, jednostavno to nisu zemlje iste veličine.

„Ali oblici široke teritorijalne autonomije mogli bi da pomognu u stabilizovanju konflikta jer bi se na taj način održala teritorijalna celovitost Ukrajine, uz pristanak Rusije, naravno."

Ulogu ključnog posrednika i „donosioca mira" danas želi da preuzme američki predsednik Donald Tramp.

Prilikom druženja sa svetskim zvaničnicima, često nabraja sukobe koje je uspešno rešio, poput Azerbejdžana i Jermenije, Tajlanda i Kambodže, pa i Kosova i Srbije, iako često pravi lapsuse, mešajući države i teritorije u sukobu.

• Stari most u Mostaru - simbol Bosne i Hercegovine i Jugoslavije i zajedničkog života
• Kako je „Zajednički napor" doneo mir u Bosnu i Hercegovinu
• Balkanska iskustva sa mirovnjacima - od pomagača do tražioca pomoći i nazad

Srbija i Kosovo potpisali su pred kraj prethodnog Trampovog mandata Vašingtonski sporazum, dokument koji je trebalo da pokrene razvoj ekonomskih projekata i preko tog polja bolje poveže Beograd i Prištinu.

Pred Aleksandrom Vučićem i Avdulahom Hotijem su se našli unapred sročeni odvojeni dokumenti na kojima se samo očekivao njihov potpis.

Od brojih obećanja i planova, većina tačaka sporazuma ostala je samo - slovo na papiru.

Ipak, za stučnjake koji istražuju dolazak do mira širom sveta, ovakav način dolaska do sporazuma - bez velikih pregovora, sa jasnim spiskom koji treba samo da bude potpisan - nije postao dominantan, mada se tako može učiniti.

„Postoje mnogi ovakvi sporazumi koji nisu u potpunosti uspeli, pa se moralo ponovo pregovarati, a uloga posredovanja se pokazala kao dokazano bazirana na dobroj volji i interesovanju obe strane da postignu neku vrstu dogovora.

„Takvi slučajevi postoje kad imate snažne ličnosti, posebno one koje bi volele da ostave lični pečat u ovakvim procesima, ali ne bih rekla da takve situacije preovlađuju u svetu", zaključuje Argiro Kartsonaki.

https://www.youtube.com/watch?v=zSMZf4h7jZk

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Kad je zaista počeo rat u Bosni i Hercegovini
• Praznik i(li) kamen spoticanja: 30 godina referenduma o nezavisnosti Bosne i Hercegovine
• Kakav trag je Madlen Olbrajt ostavila na Balkanu
• Kako je propao pokušaj britanskog lorda da spreči rat u Jugoslaviji
• Američki državni sekretari i Balkan: Preko okeana, ali stalno pred očima
• „Menjanje granica na Balkanu - put u beskrajne ratove"