[ Рада Брајовић ]

01. 02. 2023. 06:49   >>  15:18 1

КАКО ПРЕВАЗИЋИ ХИДРОФОБИЈУ

Пливање се учи и са 50 година: Воља мора побиједити страх

Трауме, страх од воде и грч тијела главни су "непријатељи" пливања. Што је особа млађа, брже се опусти и научи да плива. За нешто старије, потребна је стручна помоћ у базену, јака воља и упорност. То за Портал РТЦГ каже инструктор пливања Михајло Пајовић, чији су су сви полазници, неки и са преко 50 година, научили да пливају. Психолошкиња Адриана Пејаковић родитељима савјетује да пливање са дјецом уче њежно и стрпљиво, те да их не стављају у ситуације страха "да би их ојачали".

Да године нијесу препрека да се пливање савлада, свједок је Михајло. Признаје да цијели процес траје дуже него код дјеце и младих, али уз специјалне вјежбе и послије одређеног броја часова, сви самостално почну да пливају.

"Најстарији полазници су навршили 50 година. Доста фактора утиче на само учење - да ли се особа раније бавила неким спортом, кондиција, ниво страха... Тренер је главни фактор са којим непливач ради на вјежбама ослобађања, дисања... Ипак, свако ко је дошао, научио сам га да плива", истиче инструктор.

Из искуства каже да страх обично "блокира" оне који су у дјетињству имали неко трауматично искуство - давили се, учили да пливају на силу. Ипак, поручује да за све постоји рјешење у базену.

"Постоје разне вјежбе за ослобађање страха у води, најбитније је савладати правилан рад ногу - краул и прсну технику, све је до положаја тијела. За почетак, само се ради дисање и правилан рад ногу. Касније долазе завеслаји и полако се учи 'клизање' кроз воду", додаје он.

Што је непливач млађи, то је, каже саговорник Портала РТЦГ, лакши посао за инструктора.

"Дјеца долазе у разним узрастима, а најпожељније је да почну што раније - са четири и по, пет година. Што су млађи, то брже уче пливање јер су ослобођени страха. Што се касније почне, са том особом је теже радити и треба више времена да се 'сједини са водом'", прича Михајло.

А, када се основе пливање савладају, слиједи најљепши дио - техника.

"Најљепше је видјети технички исправно пливање, у води се тада мање умара и, наравно, ужива", наглашава инструктор и подсјећа да су четири основне технике: краул, прсно, леђно и делфин.

Кад је страх "јачи"...

Ирационални и претјеран страх од воде и утапања, који је код већине непливача главна "кочница", назива се хидрофобија. Психолошкиња Адриана Пејаковић за Портал Јавног сервиса каже да се та фобија ријетко сријеће као бојазан од пијења воде.

Особа која пати од хидрофобије избјегава да иде на море, ријеке, базене и често буде узнемирена и на саму помисао о купању у води. У односу на остале фобије (страх од мрака, паукова, змија, висине...), психолошкиња истиче да је хидрофобија нешто рјеђа.

Као и сви други, и овај страх има своје корјене.

"Сматра се да у настанку фобија учествују генетски фактори (анксиозни поремећаји у породици на примјер), средински фактори (трауматско искуство), презаштитујући родитељски стил васпитања или пак занемаривање. Механизам настанка фобије може бити двојак: особа је имала трауматско искуство са објектом који је везан за фобију или објекат има симболички значај за њу. На примјеру хидрофобије то би значило да је особа, на примјер, у дјетињству имала трауматско искуство са водом, попут: родитељи су је присиљавали да што прије уђе у море, бацали су је у воду, чула је прице о ајкулама или утапању, а да није добила јасне информације или утјеху, имала је као дијете искуство замало утапања или је изгубила драгу особу на овај начин", прича Пејаковић.

Када се због хидрофобије потражи стручна помоћ, психолошкиња наводи да тада помаже неколико техника: постепено и контролисано излагање објектима фобија, истраживање несвјесних узрока фобија, могућих трауматских искустава особе, као и јачање капацитета особе да се са овим страховима носи.

"Особа у близини воде може бити узнемирена, добити панични напад, могу јој се знојити дланови, добити вртоглавицу, а све то некад и на саму помисао о води. На психотерапији се истражују и јачају капацитети особе да упозна своје страхове, открије њихову логику и научи да се носи са њима. Некада се психотерапија препоручује у комбинацији са медикаментима које ординира психијатар. Свакако да психотерапија помаже и, уз стрпљење и сарадњу са терапеутом, особа мозе успјешно превазићи фобије и живјети квалитетније", поручује Пејаковић.