25. 12. 2022. 07:33   >>  07:29

РАТ И ИГРА

Ми Аргентинци

Ако би бирао да на трону фудбалског свијета бира између себе као аргентинског голмана Емилијана Фернандеза или себе као Микеланђеловог Давида - што мислите да би јунак нашег доба изабрао?

Пише: Влатко Симуновић

Свијет се играо рата. Тријумфовала је Аргентина. С штитом на себи у Буенос Аирес вратио се Лионел Меси. Њега и његове саборце дочекало је пет милиона људи увјерених да су им кроз тријумф њихових фудбалера надокнађене све изгубљене наде. Нема везе што крај је по својој сржи увијек трагичан и ствари уређене по мјери сретног завршетка с којим профитира систем а не човјек. Ово је било вријеме игре која се игра по правилима за њих скројених.

ПРАВА СТВАР И ПРАВО МЈЕСТО

Кад је рат који се ове јесени водио уз обод пустињског пијеска у Катару завршен, голман фудбалске репрезентације Аргентине Емилијано Мартинез је на церемонији уручења пехара шампионима, пред милијардама људи, свијету у лице управио укрућену мушкост у облику статуете којој је награђен као најбољи чувар мреже на планети.

Концепт фудбалске игре у центру свијета даривао нам је Емилијана Мартинеза који је трофеј ставио на “оно мјесто”. Како се то догодило?

Прво смо хиљадама година ратовали сви са свима. И нама је то било ОК.

Потом су нас два вијека учили у школама да рат је наставак политике другим средствима. И то је нама било ОК.

Потом смо у 20-том вијеку ушли у епоху масовне културе и њен нам је инструментариј анестезирао систем хијерархије вриједности до нивоа гдје је фудбал мјерило вриједности етике и естетике народа али и компензација за задовољства која је заљубљеницима у игре меса, моћи и новца доносио рат као наставак политике другим средствима.

На почетку, фудбал је народима који су зависници од рата а болести се ослобађају на начин старински, пуштањам крви, од најважније споредне, постао најважнија ствар на свијету. Данас сви играју фудбал. И то нам га дође некакав “алтернативни лијек”. И то је, ваљда, ОК.

ЈУНАК НАШЕГ ДОБА

Овогодишњи “витешки” турнир у Катару окончан је сексистичким гестом Емилијана Мартинеза. Аргентина на крову свијета. Морамо ли ми сво то лудило и хистерију, заједно с Мартинесовом поруком, да “конзумирамо” као мелодраматски аргентински филм који “исијава енергију усталасане сиротиње на Плаза де Маyо (Мајски трг)”. Морамо. Продуценти су земља домаћин шампионата Катар, ФИФА и мултинационалне корпорације с планина кеша у маркентишким фондовима. Није то више ствар избора. Господари рата/фудбала тријумфују. Фудбал, за разлику од рата, нема алтернативу. Играју и изиграни.Морају. На крају ће некога од њих послужити срећа и тај ће поставити пехар на “оно мјесто” поручујући: Ево вам к...ц свима.

Хорхе Луис Борхес популарност фудбала сагледавао је кроз факат да као општи људски именитељ глупост никада не излази из моде. Ваљда би то требао бити разлог што је игра као квалитативан помак у животима људи попљувана а култура развлашћена.

С човјеком у центру свијета имате Борхеса. С фудбалском лоптом на центру игралишта које је центар свијета имате Емилијана Мартинеза. Чудо Новог свијета свијета је у томе што то не морају два свијета. То је исти свијет. То је Аргентина.

Што нам је поручила звијезда која живи изван свакодневне стварности, па тренутак када је у фокусу пажње, користи да с остатком човјечанства “дијалошки однос” успостави гестом који је карактеристична фолклорна тема ратника с дна каце?

Да ли је то порука потлаченог да је најтежи и једини некажњен злочин убити наду, порука побједника у овогодишњем издања игре рата да њему и његовим друговима нема равних и за све своје душмане има поруку - Ево вам к...ц!?Или је Мартинез подражавао став конквистадора који су силовали и уринирали по женама са двора несретног краља Инка који је вјеровао у ријеч Франциска Пизара а контуре његовог тијела су реплика контуре једног из чопора мужјака римске легије који су до смрти силовали Ханибалу жену?

Мартинезов гест, прије ће изазвати саосјећања с болом понижених. Ко познаје историју аргентинског отпора снагама терора и митологију тврдих предграђа Буенос Аиреса схвата да је то фуриозни гест револуционара. То што је инфантилна игра с мушким међуножјем финале фудбала као космополитске теме на свом на врхунцу проблем је остатка свијета. Тријумфовала је Аргентина.

Витештво и фер плеј више не станују тамо гдје је рат. А у Катару се реатовало и побиједили су потомци људи на које су, док на Мајском тргу траже слободу и хлеб, засипали бомбама. Ратовали су и побиједили унуци жена које су сваког четвртка, годинама, окупљене око обелиска на Мајском тргу тражиле цијелу истину о својој дјеци умореној у казаматима војне хунте.

Побиједили су синови мушкараца и жена који су на Мајском тргу отказали послушност лихварима који су опустошили њихову домовину. Тријумфовала је сунчана страна свијета чији се коријен за земљу ухватио у тами одаја несретног краља Инка којему су конквистадори силовали конкубине.

ПОСЛОДАВЦИ И НАЈАМНИК

Што је, жанровски и по својој суштини, била та представа Емилијана Мартинеза.

Није он најамник који преноси бизарну поруку својих послодаваца (Катар, ФИФА, мултинационални концерни). Он је мушкарац који слави побједу и одбраном пенала задовољио је тежњу за бесмртношћу. Једна, ратницима својствена вулгарност, опростива зато што , у сржи, има елемент епског.

Емилијано Мартинес је алтер его милионима губитника. Све дустабанлије овога свијета вољели би одбранити шут у пенал завршници утакмице са Французима. Та његова парада лични је хаппy енд без којег нема лијепе мелодраме.

На трону, у Катару убијена је култура која као фундаментални постамент има човјекову способност да уочава квалитативне разлике. Из митологије среће склизнули смо у амбис идеологије среће. Ту је крај пристојности. То је трагедија којој кличе демос. И еп, и мелодрама и трагедија.И елеганција и неотесаност. То вам је Аргентина на крову свијета.Она прожима људе, усмјерава емоције.

УБИЦЕ И ЖРТВЕ

Емилијано Мартинез је јунак своје отаџбине. У очима милиона људских јединки оваплотио је њене вриједности. Као стварна особа на фудбалском трону у Катару он је гласник, лик из једне приче старе колико и човјек, приче о побједнику и побијеђенима.

Те су приче,као универзалне чињенице, увијек приче о убици и жртви. Приче близанкиње. Свако јуче у ком сте пристали на убиство културе трује сјутра. И тако до ко зна којег кољена. Логика доследности и наследности, простаклук плебса и култивирани хуманизам? То вам је Аргентина.

Фудбал је дубоко реалистична игра.