Žabljak
Pretežno oblačno
0.8 °C
Pljevlja
Pretežno oblačno
5.8 °C
Herceg Novi
Vedro
16.0 °C
Nikšić
Pretežno vedro
9.8 °C
Cetinje
Vedro
10.2 °C
Bar
Vedro
15.7 °C
Podgorica
Vedro
15.8 °C
Ulcinj
Pretežno vedro
15.4 °C
Kolašin
Pretežno oblačno
4.7 °C

Izoštreno

UPRKOS IZAZOVIMA 28. 02. 2015. 06:03   >>  08:13 51

UPRKOS IZAZOVIMA

B.Jakšić: Uz NATO brže i do EU

"Crna Gora jeste na "liniji vatre", ali ukrajinska kriza samo može ubrzati vaš put u Alijansu, jer je Đukanović na bezbjednosnom skupu u Minhenu potvrdio da Crna Gora preuzima sve obaveze iz evropskog i atlantskog partnerstva", ističe spoljnopolitički komentator Boško Jakšić, koji je za Portal RTCG analizirao i najnovija geopolitička kretanja.

Izazovi s kojima se Crna Gora suočava na putu transatlantskih integracija, upozoravajuće izjave visokih američkih zvaničnika, kriza u Ukrajini, odnosi supersila, uzroci i posljedice brojnih kriznih žarišta, eskalacija terorizma i sve slabija uloga Ujedinjenih nacija u očuvanju svjetskog mira - teme su u vezi s kojima ćemo potražiti neke odgovore kroz ovaj intervju. Zato bih Vas zamolio, gospodine Jakšiću, da krenemo od onoga što trenutno najviše zaokuplja pažnju domaće javnosti. 

Naime, kako tumačite stav američkog državnog sekretara Džona Kerija da se „čitav niz evropskih zemalja, među kojima je i Crna Gora, nalazi na liniji vatre“ kad je riječ o odnosima Moskve i Vašingtona. Posebno ako imamo u vidu i izjavu podsekretarke za odbranu Kristin Vormut koja je kazala da bi Rusija „mogla krenuti na zemlje koje nijesu članice NATO-a, kao što je Crna Gora, da pokuša da stvori nestabilnost, koristeći neke informacione operacije i tehnike, koje je koristila u Ukrajini“. Ima li Crna Gora razloga za strepnju?

Sekretar Keri svrstava Srbiju i Crnu Goru među zemlje kojima Rusija preti po istoj matrici po kojoj je predsednik Vladimir Putin poručio Crnoj Gori da se zbog pridruživanja sankcijama protiv Moskve nalazi na meti ruskih raketa.

Nerešena ukrajinska kriza značajno pojačava nervozu i na Zapadu i u Rusiji, a jedan od simptoma je pojačana želja i jednih i drugih da jasno iscrtaju granice fronta i okupe sve saveznike koje mogu.

Ova vrsta svojatanja, kao što se očekivalo, ozbiljno ugrožava samoproglašenu neutralnost Srbije i pokušaje Beograda da održi neku ekvidistancu prema Moskvi, odnosno Briselu i Vašingtonu. Prostor tolerancije takve pozicije se sužava, pa se čini da Rusija, pošto je odvratila Srbiju od članstva u NATO, sada sve češće – istina ne preko zvaničnika – govori da bi Beograd trebalo da se okrene panslovenskoj i panpravoslavnoj braći i da se priključi evroazijskoj federaciji koja treba da bude Putinom pandan za EU i NATO.

Rusija istovremeno pojačava sveukupnu aktivnost u jugoistočnoj Evropi na tačkama koje smatra sferom svog geostrateškog interesa: Srbija i Republika Srpska, ali i Crna Gora, BiH pa i Hrvatska.

Za zemlje koje su se jasno opredelile za EU, ali i NATO, poput Crne Gore, u doglednoj budućnosti neće biti mira. Zaista dospevaju na “liniju vatre” o kojoj govori Keri. Razloga za strepnju ima.

Kako pomenute izjave visokih američkih zvaničnika mogu uticati na put Crne Gore ka punopravnom članstvu u NATO-u? Koje benefite od članstva možemo očekivati? Kako vam djeluju zahtjevi da Crna Gora proglasi neutralnost i hoće li odluka o članstvu biti politički valjana i legitimna ako bude donesena u Parlamentu?

Stav Vašingtona je od odlučujuće važnosti za članstvo u NATO. Srbija, recimo, ne bi bila primljena ni u Partnerstvo za mir da tadašnji američki predsednik Džordž V. Buš nije prelomio na samitu u Rigi, uprkos protivljenju nekih članica Alijanse, poput Britanije ili Holandije.

Kako Podgorica ima podršku sadašnje administracije Baraka Obame, potvrđenu prilikom posete premijera Mila Đukanovića proleća 2014, Crna Gora može svakako da računa na članstvo, bez obzira što se to nije dogodilo na prošlom samitu NATO u Velsu. Ukrajinska kriza to samo može da ubrza jer je Đukanović na bezbednosnom skupu u Minhenu ove godine ponovo potvrdio da Crna Gora preuzima sve obaveze iz evropskog i atlantskog partnerstva. Ne bi bilo iznenađenje da do poziva za članstvo dođe do kraja ove godine.

Što se benefita tiče, tačno je da članstvo u Alijansi ima svoju cenu, ali mislim da su koristi mnogo veće od troškova. Pre svega oko ubrzanog puta ka EU. Zato zahtevi za neutralnošću, kakvu je proglasila Srbija, uopšte ne deluju realno. Pre svega iz razloga da takvu eventualnu neutralnost mora da prihvati svet, a nije verovatno da bi se to dogodilo u vremenima oštre globalne polarizacije.

Referendum ili glasanje u Parlamentu? Kako stvari realno stoje, ne samo u Crnoj Gori već i u Srbiji, ulazak u NATO teško bi prošao narodni plebiscit iz niza razloga, mahom populističkih. Što ne znači da glasanje u parlamentu nema legitimitet jer se radi o opredeljivanju poslanika koje je izabrao narod. Radi se o odluci koja zahteva državničku hrabrost.

Evropa se našla između čekića i nakovnja odnosa Rusije i Amerike povodom ukrajinske krize, čiji se kraj ne nazire, mada smo čuli Putinova uvjeravanja da će biti izbjegnut apokaliptični scenario. Zapad se još ne usuđuje da vojno pomogne Ukrajinu, a Rusija odgovara jačanjem svog uticaja u Evropi preko Mađarske, Grčke, Kipra, da ne kažemo i Srbije, mada smo u ruskoj javnosti čuli posljednjih dana oštre tonove na račun srpskog rukovodstva.  Šta to može donijeti Evropi i njenim pojedinim članicama, kad iz ugla američke politike svaki oblik saradnje s Rusijom izaziva podozrenje? 

Tačno je da se novi Hladni rat pre svega tiče odnosa Amerike i Rusije. Evropa je u taj konflikt nevoljno uvučena. Od samog početka ukrajinske krize bilo je jasno na koji će način uzvratiti Vladimir Putin. On je još leta 2008, tokom kratkog rata u Gruziji, objavio “skripta” svog ponašanja. Neće se ustručavati da vojno interveniše ukoliko se NATO previše približi Rusiji. Kako je Ukrajina strateški važnija od Gruzije, bilo je jasno da će Kremlj uzvratiti silom.

Verujem da su Amerikanci u tome imali sopstvenu kalkulaciju koja je umnogome različita od evropske. Vašington je bio vođen idejom da spreči nastanak “nove Evrope” koju bi predstavljalo snažno savezništvo Nemačke i Rusije. Ta osovina, stvarana pre svega na ekonomskim interesima – Rusija je iz EU prošle godine uvozila investicija, tehnoligije i roba u vrednosti od 132 milijarde evra – ugrozila bi primat SAD.

Setimo se, uostalo, koliko se kancelarka Angela Merkel protivila zavođenju oštrijih sankcija Moskvi. Nemačkoj je pretilo da ozbiljne kaznene mere njenu privredu koštaju pada rasta od jedan odsto, što je ogroman udarac u vremenima krize. Na kraju, i Nemačka je popustila pošto su Amerikanci jasno stavili do znanja ko je “gazda u kući”. Upravo zato, u vremenima u kojima se vraća Bušova kovanica “ili si s nama, ili si protiv nas”, saradnja sa Rusijom izaziva podozrenje Vašingtona.

Ukrajinska kriza i pritisak zapada prinudili su Rusiju da jača tzv. Istočni vektor svoje politike. Kina i Rusija počeli su da jačaju međusobne veze izbacujući dolar u međusobnim ekonomskim odnosima. Prebacivanje na poslovanje u rubljama i juanima ogroman je korak i za Rusiju i za Kinu koje su članice BRICS-a. Kakve političke implikacije mogu uslijediti, pošto SAD preko obaranja cijene nafte nastoji suzbiti naraslu rusku moć, zasnovanu na prodaji energenata?

Ne treba precenjivati stratešku važnost ruske alternative okretanja ka Kini. Tačno je da je Rusija uspela da izdejstvuje posao od 400 milijardi dolara oko prodaje energenata, ali odnosi Pekinga i Moskve oduvek su nosili dozu međusobnog nepoverenja, koje ni danas nije otklonjeno.

U pokušaj “proterivanja” dolara ne verujem. Zemlje BRIKS-a svakako su videle kakva je moć Amerike koja je u rekordno kratkom vremenu preko Saudijske Arabije dramatično oborila cenu nafte i Rusiji, čija je privreda u velikoj meri oslonjena na energente, prepolovila prihode, uzdrmala budžet projektovan na ceni nafte od 70 dolara po barelu i srozala rublju na istorijsko nizak nivo. Time je sve rečeno.

Neki analitičari smatraju da je američko angažovanje u ukrajinskoj krizi motivisano upravo spasavanjem dolara i američke ekonomije pred nadolazećom depresijom. Postoje i tvrdnje da su ukrajinske zlatne rezerve završile u trezorima američkog FED-a. Koliko je tačno takvo viđenje?

Ne mislim da je spasavanje dolara ključni motiv američkog angažmana oko Ukrajine. Amerika je najzaduženija država sveta – blizu 13.000 milijardi dolara – ali poseduje kapacitete i kapital da se odbrani. Ko je prvi izašao iz finansijske i privredne krize izazvane na Vol stritu 2008? Amerika.

Zlato je, kao poslednje pribežište u vremenima krize, druga priča. Vrlo je moguće da su Amerikanci pojačali svoje zlatne rezerve, ali ne zaboravimo da je Rusija prošle godine na svetskim tržištima kupila 55 tona zlata – upravo da bi amortizovala padajuću cenu nafte i da bi parirala dolaru. Ta vrsta rata se nastavlja.

Bivši američki državni sekretar  Henri Kisindžer smatra da je Zapad po pitanju ukrajinske krize napravio fatalnu grešku koju treba da prizna. “Evropa i SAD nijesu shvatili značaj događaja koji su počeli pregovorima o ekonomskim odnosima između Ukrajine i Evropske unije, a zatim su sve pretočili u demonstracije u Kijevu“, rekao je Kisindžer, dodavši da je i ruska reakcija na te događaje bila neproporcionalna. Da li su SAD i Evropa zaista na pravi i nepristrastan način involvirani u ukrajinsku krizu?

Greška, rekao sam već, postoji ali prevashodno pripada Americi koju kriza u Ukrajini na svaki način košta neuporedivo manje nego EU. Ta greška sastoji se u činjenici da čim je Kijev počeo da pregovara sa Briselom, onda je odmah na politički radar Ukrajine ubačen NATO. Ako je Putin mogao da proguta ukrajinsko približavanje EU, što bi u sadašnjim okolnostima nesumnjivo bio veoma dug proces, nikako nije mogao da dopusti, niti će dopustiti, da Alijansa dođe na njegovu granicu. Rusi pamte prekršeno američko obećanje da zemlje Baltika neće ulaziti u NATO. Jednom prevareni, drugi put to na svaki način sprečavaju.

Druga je stvar što je Putin tokom krize pokazao autoritarnost sopstvene vladavine, što je uporno “lagao”, kako ponavlja Angela Merkel, da se ruske trupe i naoružanje ne nalaze na istoku Ukrajine. Time je, donekle, pomogao Zapadu, ali plašim se da Amerikanci nemaju izlaznu strategiju jer Putin, umešno koristeći repertoar zapadne politike, pokazuje sva svojstva destilisanog pragmate. O njegovom anektiranju Krima danas jedva da se govori.

Nezaobilazna tema je međunarodni terorizam i nevjerovatna ekspanzija ISILA, koji je povezao sve konflikte od Afrike do Bliskog istoka. Frapantne su scene pogubljenja talaca koje su rađene po svim pravilima holivudske produkcije.  Saudijska Arabija će pokušati od ISILA da se zaštiti izgradnjom zida dugog 900 kilometara. Gotovo da se, u tom području,  više i ne može pratiti ko je s kim u savezu, ko je protiv koga i u kojoj situaciji i ko je koga politički i vojno stvorio i za koju svrhu. Koliko sve to dodatno može uzdrmati evropsku stabilnost, ako imamo u vidu terorističke akte od kojih strepe od Vatikana do sjevera Evrope, kao i veliki talas nesrećnika koji iz Afrike i Bliskog istoka bježe prema Evropi?

ISIL je još jedno vanbračno dete bliskoistočne politike Džordža Buša koje ni Barak Obama ne uspeva da obuzda. ISIL je direktan proizvod invazije i okupacije Iraka, američke podrške šiitskom režimu u Bagdadu koji je potpuno otuđio manjinske sunite i tako doprineo nastanku Islamske države. Kada tome dodamo građanski rat u Siriji, u kome su danas mnogi zapadni favoriti više okrenuti obaranju predsednika Bašara el Asada nego suprotstavljanju najbogatijoj terorističkoj organizaciji savremenog sveta, onda nije neobično što ISIL-ov kalifat danas kontroliše teritoriju veću od Britanije. Svaka američka greška na Bliskom istoku završava se nastankom neke radikalne grupe koja je brutalnija i militantija od prethodne. ISIL savršeno koristi strah, a njegova javna pogubljenja nikako nisu slučajna. Islamisti su dobro savladali i lekcije iz marketinga, pa svoje ideje neprestano plasiraju preko Interneta i društvenih mreža regrutujući istomišljenika iz svih krajeva sveta. Zapad danas strahuje od povratka obučenih terorista, ali pravo pitanje je šta je 16.000 ISIL-ovih stranih boraca privuklo da relativno udoban život po Londonu, Marseju, Berlinu, Sarajevu ili Novom pazaru zamene za ratovanje po sirijskoj ili iračkoj pustinji?

Imajući u vidu da je Islamska država, kao dugoročni cilj proglasila i širenje svog samoprkolamovanog kalifata na Balkan, razumljivo je da i Crna Gora mora da bude direktno zainteresovana da se suprotstavi ovoj ideološki rigidnoj, dobro organizovanoj, ozbiljno naoružanoj i finansijski moćnoj organizaciji.

Kada se trenutno pogleda mapa svijeta, brojni sukobi i krizna žarišta, stiče se utisak da je na sceni izgradnja nove arhitekture međunarodnog poretka i crtanje novih granica. Rusija i Amerika, iz faze međusobnog partnerstva i saradnje prelaze u otvoreni antagonizam, a neki analitičari čak tvrde da su te dvije supersile već u ratu preko posrednika. Zbog toga je takozvani “Sat sudnjeg dana postavljen na tri minuta do dvanaest”. Da li se sat tog mehanizma može vratiti ili će se njegove kazaljke nezaustavljivo ići naprijed, budući da se u međunarodnim odnosima sve više ispoljava ogoljena sila i pravo jačega, bez ikakvog obzira prema normama međunarodnog prava? Šta se dešava s Ujedinjenim nacijama i njihovom ulogom u očuvanju svjetskog mira?

Ujedinjene nacije, na žalost, sve više podsećaju na Društvo naroda uoči Drugog svetskog rata. Ali UN, stvorene na rasporedu snaga upravo posle tog rata, predstavljaju realnost savremenog sveta koji je 1990-ih uspeo da se oslobodi Hladnog rata, ali ne i da ukine konfliktne interese svetskih moćnika. Pozivanje na međunarodno pravo ili pravdu je beskorisno. To pravo je, kroz istoriju, samo konsenzus velikih sila.

Ništa se nije promenilo od vremena grčkog mislioca Tukidida koji je govorio da “moćni rade ono što hoće, a mali ono što moraju”. Ništa se značajno nije promenilo ni na mapi sveta koju pominjete. Lokalni ratovi i sukobi traju sve vreme u poslednjim decenijama koje opisujemo kao godine globalnog mira.

Naravno da se u vremenima sve zaoštrenijeg sukoba Amerike i Rusije pitamo da li će taj globalni mir biti srušen. Odnosi Moskve i Vašingtona su u godinama posle rušenja Berlinskog zida prolazili kroz različite faze. Kada je propao pokušaj njihovog “resetovanja” kako bi postali partneri, a ne rivali, opasnosti su se uvećale.

Ne verujem u Treći svetski rat. Verujem u “ravnotežu straha”, svest vladara u Beloj kući i Kremlju, onih koji raspolažu “crvenim kutijama”, da bi i jedni i drugi bili uništeni u nekoj nuklearnoj kataklizmi. Zato će se, pokazuju sukobi od bivše Jugoslavije preko Bliskog istoka do Ukrajine, oslanjati na “posredničke ratove” kako bi se izborili za sopstvene ciljeve koji više nisu ideološki, već geostrateški ili energetski. Možda je “sat sudnjeg dana postavljen na tri minuta do 12”, ali ta tri minuta će potrajati. Sem pod uslovom da se podmetnete na “liniju vatre” o kojoj govori Džon Keri.

Slavko Đurđić

Komentari 51

ostavi komentar
Vidi još

Ostavi komentar

Pravila komentarisanja sadržaja Portala RTCG
Poštujući načelo demokratičnosti, kao i pravo građana da slobodno i kritički iznose mišljenje o pojavama, procesima, događajima i ličnostima, u cilju razvijanja kulture javnog dijaloga, na Portalu nijesu dozvoljeni komentari koji vrijeđaju dostojanstvo ličnosti ili sadrže prijetnje, govor mržnje, neprovjerene optužbe, kao i rasističke poruke. Nijesu dozvoljeni ni komentari kojima se narušava nacionalna, vjerska i rodna ravnopravnost ili podstiče mržnja prema LGBT populaciji. Neće biti objavljeni ni komentari pisani velikim slovima i obimni "copy/paste" sadrzaji knjiga i publikacija.Zadržavamo pravo kraćenja komentara.

Da biste komentarisali vijesti pod vašim imenom

Ulogujte se

Novo