Tifani Verthajmer  [ BBC ]

15. 11. 2025. 19:16   >>  20:40

Da li je Hitlerovu DNK trebalo proučavati ili ne

Revolucionarna istraživanja dovela su do fascinantnih otkrića o diktatoru, od njegovog porekla do mogućih neuroloških poremećaja.

Revolucionarna analiza DNK iz krvi Adolfa Hitlera donela je izuzetna otkrića o diktatorovom poreklu i njegovim mogućim zdravstvenim stanjima.

Minuciozno naučno testiranje koje je izvršio tim međunarodnih stručnjaka uspelo je da opovrgne glasinu da li je Hitler imao jevrejsko poreklo (nije) i utvrdi da je imao genetski poremećaj koji utiče na razvoj seksualnih organa – sve iz starog komada tkanine sa krvavom flekom.

I dok su se klikbejt naslovi usredsređivali na to da li je nacistički diktator imao mikropenis i samo jedan testis, mnogo ozbiljniji bili su nalazi da je njegova DNK pokazala „veoma visok“ broj poena – u najviših jedan odsto – za predispoziciju za autizam, šizofreniju i bipolarni poremećaj.

Da li to znači da je imao ova neurološka stanja?

Apsolutno ne, kažu eksperti – to nije dijagnoza.

Ali, ipak, izražena je zabrinutost u vezi sa stigmatizacijom i koliko je etičko bilo ovo istraživanje, postavivši pitanje – da li je ono uopšte trebalo da se radi?

„Mnogo sam lupala glavu oko svega“, kaže profesorka Turi King u prvih nekoliko minuta dokumentarca Kanala 4 o ovom istraživanju, Hitlerova DNK: Nacrt za diktatora.

Ekspertkinja za genetiku rekla je za BBC da, kad su pre nekoliko godina prvi put tražili od nje da učestvuje u projektu, bila je veoma svesna potencijalnih implikacija analize DNK nekoga kao što je Hitler – „Ne zanimaju me senzacionalističke stvari“.

Ali, kaže ona, velika je verovatnoća da bi to uradio neko u određenom trenutku, a pod njenim budnim okom makar je mogla da se postara da istraživanje bude urađeno „akademski strogo“, uz sve „prisutne provere i ograde“.

Profesorki King nisu strani osetljivi i projekti visokog profila – vodila je genetsku istragu za utvrđivanje identiteta skeleta Ričarda III nakon što je pronađen zakopan ispod javne garaže u Lesteru 2012. godine.

Okrvavljeno parče tkanine – sada 80 godina staro – bilo je isečeno iz sofe Hitlerovog podzemnog bunkera, gde se ubio kad su se savezničke snage spustile na Berlin krajem Drugog svetskog rata.

Dok je obavljao inspekciju bunkera, pukovnik Rozvel P. Rozengren iz američke vojske video je priliku da dođe do jedinstvenog ratnog trofeja i strpao je tkaninu u džep.

Ona se sada nalazi uramljena i izložena u Istorijskom muzeju Getisburg u SAD.

Naučnici su uvereni da je to zaista Hitlerova krv, zato što su uspeli savršeno da upare Y-hromozom sa muškim srodnikom koji je bio sakupljen deceniju ranije.

Rezultati, za koje se trenutno radi stručna recenzija, zaista su fascinantni.

To je prvi put da je Hitlerova DNK identifikovana i, tokom četiri godine, naučnici su uspeli da je sekvenciraju kako bi saznali genetski sastav jednog od najstrašnijih tiranina na svetu.

Ono što je sigurno, kažu eksperti, jeste da Hitler nije imao jevrejsko poreklo – što je glasina koja je kružila još od 1920-tih.

Drugi ključni nalaz je da je imao Kalmanov sindrom, genetski poremećaj koji, između ostalog, može da utiče na pubertet i razvoj seksualnih organa.

To pogotovo može da dovede do mikropenisa i spreči spuštanja testisa – što je, ako znate britansku pesmu iz rata, bila još jedna glasina koja je kolala oko Hitlera.

Kalmanov sindrom takođe može da utiče na libido, što je posebno zanimljivo, rekao je istoričar i predavač na Univerzitetu u Potsdamu, doktor Aleks Kej, koji se pojavljuje u dokumentarcu.

„To nam govori mnogo o njegovom privatnom životu – ili, tačnije, da ga nije imao“, objašnjava on.

Istoričari odavno debatuju oko toga zašto je Hitler bio toliko posvećen politici, „maltene do potpunog isključivanja bilo kakvog privatnog života“, a ovo bi moglo da pomogne da objasni zašto.

Ova vrsta nalaza, kažu eksperti, ono je što ih čini istovremeno fascinantnim i korisnim.

Kao što kaže profesorka King: „To je brak između istorije i politike“.

Komplikovaniji i kontroverzniji su rezultati koji sugerišu da je Hitler mogao da ima jedno ili više neurodiverzivnih stanja ili mentalnih poremećaja.

Gledajući njegov genom i upoređujući ga sa poligenim ocenama, otkrili su da je Hitler imao visoku predispoziciju za autizam, ADHD, šizofreniju i bipolarni poremećaj.

Tu naučna pozadina postaje složena.

Poligene ocene prosejavaju DNK osobe i izračunavaju koliko je verovatno da će ona razviti neku bolest.

Te ocene mogu biti korisne za otkrivanje predispozicija osobe za stanja kao što su srčana bolest ili česti kanceri.

Ali one porede DNK osobe s uzorkom iz široke populacije i stoga nalazi mogu biti mnogo manje izvesni kad se radi o konkretnom pojedincu.

Tokom čitavog dokumentarca, koji je BBC pogledao, stručnjaci ulažu poseban napor da naglase kako DNK analiza nije dijagnoza, već indikacija predispozicije – ona ne znači da je Hitler imao bilo koje od tih stanja.

Ali neki genetski naučnici su izrazili zabrinutost da su nalazi preterano pojednostavljeni.

Deniz Sinderkomb Kort, profesorka forenzičke genetike na Kraljevskom koledžu u Londonu, smatra da su „otišli predaleko u pretpostavkama“.

„U pogledu ličnosti ili ponašanja, pomislila bih da je to prilično beskorisno“, rekla je za BBC profesorka Kort, koja je testirala isti uzorak krvi 2018. godine.

Kort kaže da ne bi želela da pravi nikakva predviđanja da li je neko imao neke konkretne bolesti na osnovu rezultata, zbog „nekompletnih penetranata“.

Jednostavno rečeno, rečima koleginice genetske naučnice doktorke Sundhje Raman: „Samo zato što imate nešto kodirano u vašoj DNK, to ne znači da će to biti i ispoljeno.“

Ovo u dokumentarcu ističe profesor Sajmon Baron Koen, direktor Istraživačkog centra za autizam na Univerzitetu u Kembridžu: „Prelazak sa biologije na ponašanje veliki je skok“, kaže on.

„Kad gledate genetske rezultate poput ovih, veliki je rizik od stigme. Ljudi tamo napolju bi mogli da pomisle: 'Da li je moja dijagnoza povezana sa nekim koji je radio tako monstruozne stvari?'“

„Rizik je redukcionizam sve do nivoa genetike“, kaže on, kada zapravo ima jako mnogo drugih faktora za razmatranje.

Britansko Nacionalno udruženje za autizam brzo je reagovalo, nazvavši nalaze „jeftinim senzacionalizmom“.

„Još više nego aljkavim naučnim postupkom, bili smo šokirani bezosećajnom nepažnjom dokumentarca prema osećanjima autističnih ljudi“, rekao je Tim Nikols, pomoćnik direktora istraživanja, u oštro formulisanom saopštenju.

„Autistični ljudi zaslužuju bolje od ovoga.“

BBC je predočio ove primedbe Kanalu 4 i Blink Filmsu, producentskoj kući koja je snimila dokumentarac.

U saopštenju, ona je naglasila da eksperti poput profesora Barona Koena „objašnjavaju da je kako se neko ponaša proizvod mnogih faktora, ne samo njihove genetike, već i, veoma važno, njihovog okruženja, od detinjstva i životnih iskustava, toga kako su odgojeni, pristupa obrazovanju i resursa, sve do kulturnih faktora oko njih.“

„Emisija naglašava da genetski uvidi otkriveni u filmu bacaju malo više svetla na to ko je bio Hitler, ali nam ne govore da je bio biološki predisponiran da se ponaša na određen način.“

Bilo je iščuđavanja i zbog samog naslova dokumentarca, naročito njegovog drugog dela: Nacrt za diktatora.

Profesorka King kaže da to nije naslov koji bi ona lično izabrala, a istoričar profesor Tomas Veber, koji se pojavljuje u emisiji, rekao je za BBC da ga je naslov iznenadio, pogotovo kad se ima u vidu koliko su isticali da „ne postoji diktatorski gen“.

Profesor, koji nije video dokumentarac pre nego što je govorio za BBC, rekao je da je za njega lično analiza DNK bila jednako uzbudljiva koliko i zabrinjavajuća.

„Uzbudljiva, zato što je potvrdila mnoge stvari koje sam već sumnjao u vezi sa Hitlerom... ali sam se zabrinuo da li će ljudi učitati previše toga u genetiku, kao što su pokušaji da se pronađe 'zli gen'.“

Takođe je bio zabrinut kako će to biti primljeno, naročito među ljudima s autizmom i drugim sindromima pomenutim u emisiji.

Ima mnogo poteškoća i zamki kada pokušavate da snimite preciznu emisiju o komplikovanoj nauci za najširu javnost.

„To je televizija – stvari se povremeno simplifikuju“, rekla je profesorka King, koja ima mnogo iskustva sa balansiranjem odgovornosti naučnice sa realnostima medija.

„Autori dokumentarca su mogli da zauzmu drugi pristup i da pođu veoma senzacionalističkim putem, ali nisu, pokušali su da dočaraju deo tih nijansi... a mi smo samo ubacili ograde.“

Kanal 4 je branio naslov emisije rekavši da je „DNK kolokvijalno poznat kao 'nacrt života'."

Uz to, njegov posao je da „pravi emisije koje dopiru do široke publike, a ova emisija želi da učini složene naučne ideje i istorijska istraživanja dostupnim za sve gledaoce“.

Postavlja se mnogo pitanja o etici projekta.

Da li je Hitlerova DNK smela da se prouči ako njegova dozvola – ili dozvola njegovog direktnog potomka – nije mogla biti data?

I kako se to odražava na činjenicu da je bio odgovoran za jedno od najvećih zverstava u istoriji?

Da li mu to osporava pravo na privatnost?

„To je Hitler – on nije neko mitsko biće na kom niko ne sme da vrši analizu DNK. Ko donosi tu odluku?“, tvrdi profesorka King.

Istoričarka Subhadra Das slaže se s tim: „To rade naučnici. Imate stotine i stotine davno umrlih ljudi čija je DNK uzorkovana, to je uobičajena praksa u nauci i arheologiji – način na koji to tumačimo je ono što postaje problematično.“

Istoričar doktor Kej kaže da ga nije brinuo etički ugao, „dok god su bile prisutne činjenice i dok god smo bili sigurni da je sve dvaput provereno“.

A što se tiče toga da li je Hitlerova DNK smela da se čačka: „Hitler je mrtav 80 godina. Nema direktnih potomaka i nije imao decu. Bio je odgovoran za neizrecivu patnju – moramo to da odvažemo u odnosu na etičku dilemu analize njegove DNK.“

Da sve bude zanimljivije, nekoliko laboratorija u Evropi odbilo je da bude deo projekta i na kraju je testiranje obavio jedan institut u SAD.

Autori dokumentarca rekli su za BBC da je istraživanje „prošlo kroz standardni proces etičke recenzije akademskog rada“, koja podrazumeva revizije obavljene u dve zemlje.

Dakle, da li je ovo istraživanje uopšte trebalo da se obavi?

BBC je razgovarao sa čitavim dijapazon genetskih naučnika i istoričara, a odgovor zavisi od toga koga pitate.

Oni u dokumentarcu, naravno, kažu da je trebalo.

To pomaže da se bolje zaokruži profil Hitlera, osobe koja i dalje jednako fascinira koliko i zastrašuje.

„Moramo da uradimo sve što možemo da bismo bolje razumeli ekstremizam iz prošlosti“, smatra profesor Veber.

„Budimo iskreni“, kaže doktor Kej, „ove teme su već postojale... nismo mi najednom usadili tu ideju u umove ljudi. Ljudi decenijama spekulišu o tome da li je Hitler imao određene poremećaje.“

Ne slažu se svi istoričari s tim.

„Mislim da je to veoma problematičan način pokušaja da se objasni šta je pokretalo Hitlerove postupke“, kaže Iva Vukušić, docentkinja međunarodne istorije na Univerzitetu u Utrehtu.

Doktorka Vukušić, koja proučava vršenje masovnog nasilja, rekla je za BBC da može da razume zašto su ljudi zainteresovani, ali „odgovore koje tražimo nećemo naći preko analize DNK“.

I iako je istraživanje zanimljivo, ono rizikuje da prikrije prave istorijske lekcije, kaže istoričarka Ana van Murik.

Ta lekcija je da „normalni ljudi, u određenim kontekstima, mogu da počine, podstaknu na ili prihvate stravično nasilje“.

Usredsređivanje na Hitlerov (mogući) mikropenis, kaže ona, ne uči nas ničemu o tome kako masovno nasilje i genocid funkcionišu i zašto se javljaju.

Sad kad je studija završena, a istraživanje prolazi kroz stručnu recenziju, u nekom trenutku će kompletni rezultati postati dostupni širokoj javnosti.

Profesor Veber kaže da bi oni trebalo da se koriste „izuzetno pažljivo i trezveno“, ali se on nada da će na neki način biti od koristi.

„To je ono što je lepo u vezi sa rezultatima istraživanja – to može da se dogodi za pet, 150 ili 500 godina. Ovo istraživanje je tu za buduća pokolenja i siguran sam da će ih pametni ljudi u budućnosti iskoristiti.“

Ali svi imamo odgovornost kako ćemo koristiti te rezultate.

Doktor Kej kaže da svako mora da „sledi naučne rezultate“ i jasno stavlja do znanja šta znamo, a šta ne znamo.

To podrazumeva i medije i kako oni izveštavaju.

„Svako ko pogleda ovaj dokumentarac ima odgovornost da piše o njemu tačno, da osigura da ne doprinosi stigmatizaciji.

„Dokumentarac kao što je ovaj ne postoji u vakuumu.“

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

More weekend picks

• Žene koje su probale Hitlerovu hranu
• Šta bi se desilo da Hitler nije poražen
• 'Biće to najveća prevara u istoriji čovečanstva': Kako su lažni Hitlerovi dnevnici obmanuli britansku štampu