Kristina Kljajić - BBC novinarka  [ BBC ]

06. 12. 2025. 08:48   >>  11:20

Dnevnik anksiozne devojke: Zašto su mi počeci teški

Počeci su teški jer spajaju neizvesnost, očekivanja i društvenu procenu. Za ljude sa anksioznošću to je kombinacija koja aktivira unutrašnji alarm.

Zbunjenost, uznemirenost i dlanovi koji se znoje.

Možda najbolji opis svakog novog početka u mom životu - škole, fakulteta ili prvog dana na poslu.

Zato sam i pretpostavljala kakve će mi se misli vrzmati po glavi dok sam se, u julu 2023. godine spremala za prvi radni dan.

Kako da se ponašam? Šta da kažem? Šta ako svi budu mislili da sam čudna? Ili glupa?

Šta ako, šta ako, šta ako...

Svako ko je ikada imao problema sa anksioznošću, zna da su ove dve reči poput mantre u mozgu.

Sve što usledi posle njih, svaki hipotetički opis loše situacije, koja se uglavnom nikad ne dogodi, izaziva neprijatnost u celom telu.

Anksioznost je psihološko stanje praćeno osećajem straha, brige ili napetosti koji je često bez jasnog povoda.

Iako je povremena anksioznost normalna reakcija na stres, anksiozni poremećaj nastaje kada je taj osećaj dugotrajan i ometa svakodnevni život.

5. jul 2023.

Dok sam izlazila iz lifta i kretala se ka ulaznim vratima redakcije, pitala sam se šta da kažem i kako da pozdravim kolege.

Dobar dan - delovalo mi je previše formalno.

Ćao, ljudi - čudno, kao da sam influenser.

Zdravo - možda je to okej?

Ušla sam i u redakciju i ne znam šta sam izgovorila.

Nisam bila toliko svesna prostora.

Sela sam i otvorila laptop.

Kolega je ušao, noseći hranu i mahnuo kao da me zna sto godina.

Drugi su sedeli za kompjuterima i pisali tekstove.

To je trebalo i ja da radim.

Nije delovalo strašno.

• Kako da preokrenete anksioznost u vlastitu korist
• Napadi panike: Uznemirujuća oluja koja se iznova vraća
• Psihoterapije u Srbiji: Kako odabrati pravu i ko ima dozvolu da ih pruža

Posle nekoliko dana, stvari su delovale mnogo bolje.

Prestala sam da opsesivno mislim o svakom mom postupku i bila sam manje anksiozna.

Ali ne zadugo.

Čekao me je novi zadatak - kako kolege da poslužim sladoledom i tortom koje sam donela, jer sam završila master studije.

Prva ideja je bila da slatkiše jednostavno ostavim na stolu.

Valjda će videti.

Ali, nisu.

Sladoled se topio, a ja sam se pravila da radim.

Pisala sam tekst, brisala napisano, vrpoljila se, otišla po kašičice i tanjiriće.

Opet ništa.

Ljudi oko mene sedeli su i pisali tekstove i nisu ni slutili kakva mala drama se odvija u mojoj glavi.

Spas sam potražila u porukama na telefonu.

Mama je napisala: „Reci: 'Donela sam tortu da se malo počastimo'."

(Ovo je bio najgori predlog.)

Drug je napisao: „Samo iseci tortu i odnesi svakom po parče."

(Ovo bi otvorilo novi nivo neprijatnosti.)

Mlađa sestra je napisala: „Joj pakao, pa šta ćeš sad da radiš?"

Pa to i pokušavam da saznam, pomislila sam i iznervirala se.

I dok sam razmišljala da li da ponesem tortu kući i pravim se da je sve bilo san, začula sam glas iza sebe.

„Ljudi, neko je doneo tortu."

Spašena sam, pomislila sam.

„To sam ja, odbranila sam master", izgovorila sam brzo.

„Aaaa, čestitam!", „Bravo!", čula sam reči kolega.

Kao da je neko pritisnuo dugme za normalnost.

Sve je odjednom bilo u redu.

Septembar 2005.

Ni prvi dan u osnovnoj školi nije bio manje stresan.

To jesenje jutro 2005. godine, baka mi je peglala košulju sa pufnastim rukavima koju sam izabrala.

Šta ako u školi ne nađem prijatelje? Šta ako bude mnogo strašno? Šta ako ne budem više imala vremena da se igram? - zapitkivala sam, dok me je češljala.

Ta ista pitanja sam na putu do škole postavljala i tati.

Moja tadašnja drugarica Vanja, koja je išla sa nama, delovala je opušteno.

Nosila je plavi ranac sa žutim medvedom u rukama i jedva čekala da škola počne.

Ili mi se tada tako činilo.

Vanju je na ulazu u školu dočekala njena učitejica, pružila joj ruku i poljubila je u glavu.

Moja učiteljica je jednostavno rekla: „Pođite za mnom u učionicu."

Dok sam gledala njen svetlo plavi ogrtač i slušala kako odzvanjaju štikle kroz školske hodnike, osetila sam razočaranost.

I ljubomoru.

Šta ako je Vanjina učiteljica bolja? Šta ako njoj u školi bude super, a meni grozno?

Iza mene je ostao tata koji mi je mahnuo.

U učionicu sam ušla drhteći, i instinktivno pratila plavokosu devojčicu koja mi je izgledala najlepše od svih u odeljenju, nadajući se da ću se nekako stopiti sa njom, da niko neće primetiti moju nesigurnost.

Učiteljica nas je raspoređivala u klupe i pitala da kažemo nešto o sebi.

Srce mi je lupalo, dlanovi su mi se znojili, a svaki pokušaj da pomerim nogu ili ruku činilo se kao da pravim ogromnu grešku.

Kad je došao red na mene, jedva sam, drhtavim glasom, izgovorila kako se zovem.

I tog trenutka, cela učionica je postala ogromna, a ja sam bila mala tačkica koja pokušava da pronađe mesto.

„Imam sedam godina i volim da crtam", dodala sam.

Već je bilo malo lakše.

Septembar 2013.

Taman što si negde počeo da se navikavaš, da znaš hodnike, učionice, imena, moraš da ideš dalje.

Sve počinje ispočetka.

Za prvi dan srednje škole nosila sam veliku kariranu košulju i martinke, a napolju je bilo oko 30 stepeni.

Šta ako ne uspem da se socijalizujem? Ako nastavnici budu prestrogi? Šta ako budem najružnija u odeljenju?

Hodnici su bili ogromni, ljudi su žurili, smenjivali se glasovi i mirisi.

Dok sam čekala da krene čas iz matematike, prišla mi je devojka sa ljubičastom kosom.

„Danas je dan zagrljaja", rekla je.

I zagrlila me.

Bila sam pomalo zbunjena, ali smo tako otpočele razgovor.

Volela je mange i američku pevačicu Lanu Del Rej, kao i ja.

Na času matematike, dok smo svi pokušavali da razumemo jednačine, na mom stolu se pojavio list sa nacrtanom junakinjom iz japanskog stripa.

„Pogledaj da li ti se sviđa", pisalo je.

Pored njene, nacrtala sam još jednu takvu devojku.

I taman kad sam se okrenula da joj pokažem, nastavnica je uzela taj list.

„Šta je ovo", rekla je i okrenula crtež ka odeljenju.

Ljudi su gledali, šaputali, smeškali se.

„Na času mora da se prati", dodala je i stavila papir u svesku.

Gledala sam u klupu i osećala kako mi lice crveni dok čujem smeh drugih tinejdžera.

Šta ako je ovo ispalo prečudno? Šta ako niko ne bude hteo da se druži sa mnom?

Ali nije bilo tako.

Većina mojih strahova se uglavnom ne ostvari.

Zašto nas novi počeci čine anksioznim?

Novi posao, polazak u prvi razred ili početak studija znače prekid dotadašnje rutine.

Gubi se poznato okruženje, društvene navike i jasna pravila.

Psihološka istraživanja pokazuju da upravo ovakve promene povećavaju nivo stresa i anksioznosti, naročito kod ljudi koji teže regulišu emocije.

„Neizvesnost može pojačati neprijatan osećaj", rekla je Ema Tanović, psihološkinja iz Bostonske konsultantske grupe u Filadelfiji ranije za BBC u tekstu Zašto nas nepoznato toliko plaši.

U situacijama gde bi trebalo da se socijalizuju, telo im reaguje kao da postoji i zato dolazi do ubrzanog rada srca, napetosti i znojenja.

Da bi se adaptirali, mnogi razviju sigurnosna ponašanja, poput izbegavanja kontakta, tišeg govora, oslanjanja na telefon i nepreuzimanja inicijative.

Iako kratkoročno mogu da umanje napetost, ona odlažu uključivanje u kolektiv, produbljuju izolaciju i time potvrđuju uverenje da društveni prostor nije siguran, piše u radu Trait Social Anxiety as a Conditional Adaptation: A Developmental and Evolutionary Framework.

Počeci su zato teški ne zato što su objektivno strašni, već zato što spajaju neizvesnost, očekivanja i društvenu procenu.

Za ljude sa anksioznošću to je kombinacija koja aktivira unutrašnji alarm.

Tako svaki običan zadatak postaje test da li će biti prihvaćeni i bezbedni.

„Kada brinemo, razmišljamo o mogućim ishodima neizvesne situacije pokušavajući da se nekako pripremimo.

„U stvarnosti, briga ne smanjuje neizvesnost sa kojom se suočavamo, već nas umesto toga čini anksioznijim", objašnjava Tanović.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Kako negativno razmišljanje može da naškodi
• Borba sa promenama vremena - „kao da mi neko steže obruč oko glave"
• Četkicom i bojom do snažnijeg mentalnog zdravlja
• Ako ste usamljeni, niste sami: ovo osećanje pogađa i stare i mlade