Dragoslav Dedović  [ DW ]

01. 11. 2025. 02:44

Novosadske zadušnice

Pokušavam da se setim šta sam radio u četvrtak, pre pada nadstrešnice. Pomažu mi radne beleške. Završavao sam tekst o Mirou – pesniku katalonskog kolorita. Bavio sam se fotografijama iz Barselone do kasno u noć. Ustao sam tog prvog novembra, u petak, nešto kasnije nego inače. Otišao sam u Skojevsko naselje, tamo, nadomak Košutnjaka u kafeu Kakadu služe najbolju kafu u gradu. Kada završim neki tekst, ne volim da gledam u telefon. Proveo sam mirno pre podne. Na putu kući, u autobusu broj 50, zavirio sam u telefon. Nakazna njuška smrti već je bila tamo. Snimak pada nadstrešnice vrlo brzo je postao dostupan. A onda su se ljudi pobunili.

Sada, godinu dana kasnije, znam da je taj dan u 11:52 kao malo koji datum prelomio naše živote na pre i posle.

Ovo pišem u Kelnu, sećajući se cele godine u Srbiji posle pada novosadske nadstrešnice. Ovde je praznik, Svi sveti. Ispalo je da će ove godine i katolički i pravoslavni hrišćani izaći istog vikenda na groblja na pomen svojim mrtvima. U Srbijiu ovu subotu padaju mitrovdanske zadušnice. Već godinu dana, naši su mrtvi i svi oni koje je u sekundama strave poklopio goli beton. Pa dok ovo pišem pored tastature držim list na kojem su njihova imena.

Lična hronologija

Nisu se odmah mogle razabrati posledice. Za porodice je već nastupio lični smak sveta. Za nas ostale – tek osećanje neverice. Utrnulost. Tuga se pretvarala u bes. Bes u pitanje – zašto? Oni koji su bili dužni da odgovore i to bez sekunde oklevanja, počeli su da lažu, petljaju, spinuju. Kobna greška. Istina je mogla da iskupi i njih i nas. Njihovo bežanje od istine, njihove dimne zavese, cinična retorika, nasilništvo, mobilisali su ljude bolje od bilo kakvih opozicionih parola. Iz noći u noć sa nevericom sam zurio u vesti, pitajući se, zar je moguće da je moć do te mere slepa, da ne vidi kako samu sebe potkopava?

Slati batinaše na studente i profesore, smatrajući da će se tako rešiti problem? Koji bolesni um je to smislio? Kakva politički nepismena procena! Gola sila je rodila prkos. A studenti su, budeći sebe, počeli da bude učmalu zemlju.

Sve već piše u hronologiji događaja, sve su već zapisali istoričari i dežurni analitičari. Ali jedno je bilo jasno najkasnije 15. marta: Srbija više nikada ne može da bude vraćena na naprednjačka fabrička podešavanja. Čak ni soničnim oružjem.

Teza o ravnoteži nemoći je zavodljiva. Ali nije tačna. Stvarni odnos snaga je odavno asimetričan u korist studenata. Upravo je suprotno u spremnosti na nasilje. Jedini koji smišljeno generišu sukobe jesu medijski, policijski i parapolicijski predstavnici vlasti i njihovi operativci. Pre će biti da je moć živog, nenasilnog otpora u Srbiji suočena sa golom, ciničnom ali uspaničenom silom.

Oni kojima se gandijevski otpor ne sviđa, koji bi da se fajtaju, naprosto ne razumeju da je nasilje put u središte naprednjačkog pakla. Ove devojke i mladići na ulicama to odlično razumeju.

Podela posred slavske trpeze

Jedno od gorkih iskustava koje me je pratilo u ovih godinu dana jeste iskustvo potpunog nerazumevanja između rođaka, prijatelja iz detinjstva, kumova, članova porodice. Vernici režima, njegovi interešdžijski sledbenici, simpatizeri bahatosti, koju brkaju sa odlučnošću, zagovornici reda i rada koji su sve svoje ukućane udomili u državnom sektoru, bivši šverceri, a sada ugledni lokalni biznismeni, svi oni veruju da im mladi ljudi misle zlo kada traže da se poštuje ustav, da sudstvo proradi, da se istera pravda.

U to sam se uverio u više navrata. Bio sam u Leskovcu na slavi kod G., koji je gradski lik. Slušali smo u mladosti sličnu muziku, sada imamo sličan pogled na svet. Domaćin me je smestio između dva čoveka mojih godina. Profesor u srednjoj školi je prvu polovinu večeri ćutao, a drugu polovinu hvalio predsednika. Istog onog predsednika kojem ništa pametnije nije palo na pamet posle pada nadstrešnice nego da kaže – nismo je rekonstruisali. U eri društvenih mreža kada na klik možete da se uverite da to nije istina. Podržao ga je i omatoreli roker sa moje desne strane. Iako vlast decu njegovih prijatelja i komšija naziva – teroristima.

Nisam tako zamišljao tvrde naprednjake. Domaćin je bio na mojoj strani, nije štedeo svoje goste, diskutovali smo unakrsno do kasno u noć. Bez rezultata. Na ulici se od tada jedva pozdravimo.

Ili jedan od najpoznatijih motordžija iz kraja. Slika se u Bursi, pa u Maroku, pa u Tuzli, pa negde u Španiji. Sve sa motorom. Nosi minđušu u uvu. Bio mi je na rođendanu u jednoj kafani koje više nema. Jednom mi je doveo druga, vodoinstalatera – to je velika usluga u Srbiji u kojoj se oseća manjak majstora. Vodoinstalater je, petljajući oko mojih cevi, motordžiju čačnuo za predsednika. Usledio je rafalni odgovor. Do tada nisam znao da je ovaj simpatičan čovek u stanju da takvom brzinom izgovori čitav niz pinkovskih fraza, kao da recituje pesmicu. Vodoinstalater je bio britkiji na jeziku. Kao da su se dohvatili fanatični navijači Zvezde i Partizana. Posle sam saznao da je motordžijin tast krupna zverka u sudstvu. I da su sva deca zaposlena u državnoj upravi. Na sledeći rođendan ga nisam pozvao.

Gandijevska deca i „sportski odredi“

U međuvremenu imam oko da prepoznam te ljude. Neki od njih su lako uočljivi. Viđao sam proćelavog čičicu kako psuje dok su studenti pred Tehnološkim fakultetom zajedno sa građanima – pevali. Čičica je bio pun siktave mržnje. Kao i starica kod Šumarskog fakulteta na Banovom brdu. Kao i neokupani beskućnik u tramvaju broj 12. Svi oni su ponavljali isti refren. Uveren sam da su njihove emocije sinhronizovane u totalnoj propagandnoj paljbi režimskih televizija. Miks šunda, verbalnog nasilja i manipulativnog izokretanja činjenica kod nekih ljudi očigledno ostavlja trajne mentalne posledice. Uprkos tome, protesti su se širili, otpor je proklijao i tamo gde ga dugo nije bilo.

Ali nisu se uz vlast privili samo pripadnici socijalno neprivilegovanih slojeva. U grupi fanova predsednika je i veoma uljudni novosadski izdavač sa finim manirima. On samo želi da bude bliže kazanu. Isto to žele i razni navijački veterani, MMA borci, lokalne siledžije.

Malo ko zna da je SA najpre bila skraćenica od Športabteilung – Sportski odred. Tu su bili okupljeni Hitlerovi telohranitelji. Tek od 1921. ime je postalo onakvo kakvim će ga upamtiti svet – Šturmabtajlung, SA. Nacistički jurišni odredi.

Viđao sam ovih 12 meseci „sportske odrede“ koji štite stranačke prostorije po srpskim gradovima. Glume građane koji hoće da prođu automobilom preko pešačkog prelaza, baš kada studenti tu odaju poštu poginulima. Glume studente koji hoće da uče. Ili jednostavno stave masku i uzmu pripremljene palice. Tako izgleda puzeća fašizacija ulice.

I među prijateljima koje poznajem decenijama – barem sam mislio da ih poznajem – javila se klica ludila zvana netrpeljivost. Jedan od njih je pijan otišao iz palilulske kafane i nikada više nije progovorio ni reč sa mnom. Bio je potpisnik javne podrške vladajućoj partiji za izbore 2022. Znam da predsednika lično nije mogao da smisli. Ali i on je voleo blizinu kazana. Fin čovek koji se pretvorio u Kurčubića. S vremenom nije mogao da podnese ni svedoke svog moralnog posrnuća.

Među rođacima imam ovakve ili onakve. Više onakve. Jedan od njih decenijama živi u Americi. Kada dođe s ove strane bare ima jednostavne recepte za sreću – treba tući žene i decu, a sve koji prave probleme strpati u zatvor. Studenti su strani plaćenici. Obojeni revolucionari. Kao da slušam Bokana sa crnogorskim akcentom.

Tako, malo nam pametuje, pa onda ode tamo da se divi Trampu.

Šta se u nama promenilo?

Video sam u ovih godinu dana niz mladih ljudi koji će, ako Srbija bude imala sreće, sutra preuzeti ključne položaje. Umereni, pismeni, blagi a odlučni. S osmehom. Nisam znao da postoje u tom broju, ti koje etiketiraju kao generaciju Z. I da su očigledno toliko moralno nadmoćni u svom idealističkom, ustavobraniteljskom stavu.

U stanju su da se bošnjačko-srpski zagrle i prepešače od Novog Pazara do Novog Sada. Bez obzira na siktanje nekih čičica i baba, na tabloidno mantranje o ustašama i slične gadosti. Jer su ih na putu grlili probuđeni ljudi.

Upoznao sam i njihove vršnjake, čiji su roditelji izabrali rukoljub kao način opstanka. Ti njihovi vršnjaci uglavnom baš i ne vole ruku koju ljube njihovi roditelji. Ali ta ruka ih hrani, pa su se odlučili za zonu komfora.

Dakle, u Srbiji je podela postala dublja, jasnija, bolnija. Društvo se pocepalo na one koji su spremni da nenadležnom predsedniku i svima koji su oko njega oproste i zaborave sve – pa i litijumski gambit i produženo političko samoubistvo nakon pada nadstrešnice. Oni su spremni da na zadušnice zaborave mrtve. I da psuju one koji to ne žele.

Sa druge strane su oni koji danas pale sveće za šesnaest žrtava. Koji se sećaju kao da je bilo juče. Koji ne daju Srbiji da ponovo padne u večno lažno sada, u amneziju, u limb smešten između rijalitija i jednog od beskonačnih obraćanja. Moje su misli i molitve danas sa žrtvama pohlepe, traljavosti, autoritarne neljudskosti. Moje su misli i sa pesnikom Stevanom Tontićem koji je sahranjen na novosadskom groblju. Znam na kojoj bi on strani bio. Pošto je pre nekoliko decenija vrlo dobro znao i gde smo i s kim imamo posla kada je zapisao: „U plitkoj Evropi, u dubokoj Aziji“. Evo još i njegovog dvostiha iz pesme Život je odličan – neka reči planu kao sveća, da osvetle put svim pesimistima:

Slavni su svi trenuci u kojima sam propadao zato što su oni postojali – ja postojim.

Nije bilo uzaludno doticanje dna od koje smo se odgurnuli. Više nemamo iluzija ni o nama ni o njima.

Moje su misli danas svakako i sa mladim ljudima koji, evo već godinu dana, pevaju: Vostani Serbije!