Dragoslav Dedović  [ DW ]

06. 12. 2025. 08:29

Rudarska molitva za Gestasa

Ako dolazite ovamo sa juga, znači da ste već prošli i Diseldorf i Duizburg. Voz ulazi u srce Rurske oblasti. Ona je bila simbol svih uspona i padova Nemačke u poslednja dva veka. Čim siđem sa voza, Esen mi pokazuje velegradsko lice. Na staničnoj zgradi piše „Esen – u srcu Evrope“. Ako je tako, onda Evropa ima srce od uglja i čelika. To je ono što je Esen, sa nizom okolnih gradova, načinilo jednom od najvećih urbanih oblasti našeg kontineta.

Ketvigerštrase je ulica koja vodi ka centru. Pedesetih godina prošlog veka zatvorena je za saobraćaj. Iako je radni dan oko božićnih štandova u pešačkoj zoni motaju se ljudi.

Esen smatraju nezvaničnim glavnim gradom Rurske oblasti. Pre 15 godina je grad imao čast da u ime cele oblasti bude proglašen prestonicom evropske kulture. Time se fokus pomerio na industrijsku kulturu i nasleđe. A toga u krugu od stotinak kilometara ima više nego bilo gde u Evropi.

Ipak, u korenu grada nije rad već molitva – naselje se razvilo oko ženskog manastira, podignutog 850. na uzvišenju iznad reke Rur.

Posle su se u varoši razvile i radionice oružja, a početkom industrijalizacije otvoreni su rudnici, nicale su visoke peći. Esen se najbrže razvio u tadašnjoj Nemačkoj.

Nemački car Vilhelm I nije slučajno na glavnom trgu prikazan u pobedničkoj pozi na konju. Kakve to veze ima sa Esenom? Pa ima. Ujedinjenje nemačkih zemalja u Nemačko Carstvo pod dominacijom Pruske istorijski ne bi bilo moguće bez nemačke pobede u ratu sa Francuskom 1871. A ta pobeda ne bi bila moguća bez topova koje je u Esenu proizvodila fabrika oružja Krup. Istoričari kažu da su Krupovi čelični topovi imali dvostruko veći domet od francuskih topova od bakra.

Zato me nije iznenadilo da je nešto dalje, na glavnom trgu, ispred najstarije crkve u gradu – Marktkirhe – postavljen spomenik Alfredu Krupu. Taj čovek koji je rođen i umro u Esenu napravio je u 19. veku od firme Krup najvećeg proizvođača točkova za vagone, ali i najvećeg proizvođača oružja na svetu. On je u svojim fabrikama prvi uveo zdravstveno osiguranje. Gradio je stanove za radnike. Esen bez porodice Krup ne bi bio to što jeste. Zato na postamentu piše: „Alfredu Krupu, zahvalan rodni grad“. Mada, ako ćemo da teramo mak na konac prevod reči „Vaterstadt“ bi bio otprilike „otečestveni grad“.

Crkve u bezbožnom gradu

Ovaj grad svakako ima hrišćanske korene. Ali ima i istoriju sukoba. Građanstvo je dobrim delom prihvatilo protestantsko učenje, crkve i manastir su dugo ostali katolički. Esenska katedrala je četvrta po redu katolička crkva na istom mestu, na kojem se ljudi mole već 12 vekova.

Mada je sama katedralna crkva zanimljiva, jednako kao i fontana, skrivena vašarskim kućicama, mene je privukla grupa skulptura ispred starog platana. Kamenom Isusu na krstu društvo prave razapeti Dismas, blagorazumni razbojnik koji je poverovao u spas, sa njegove desne strane i razapeti Gestas, koji mu se izrugivao, na levoj strani.

Ovu grupu razapetih stvorio je vajar iz Diseldorfa Ditrih Majnardus 1846. godine. Pre desetak godina su restauratori pažljivo očistili i okrepili kamen peščar, kojem je dobrano naudilo to što je proveo vek i po na otvorenom.

Oduvek sam imao simpatije za slabije, skrajnute, za one koje priroda nije obdarila, kojima je sudbina namenila ružne uloge. Tako se moj pogled zaustavlja na Gestasovom licu. Šta mu je trebalo da se izruguje u času kada se epoha lomi na dvoje, jer na krstu do njega umire čovek koji će pokrenuti najveći talas vere u istoriji? Gestas ne ume da prepozna znakovlje vremena, a i njemu je na Golgoti vreme na izmaku. Da li je iko ikada napisao molitvu za Gestasa?

Prenem se iz ovih istorijsko-teoloških sanjarija. Unaokolo je sve više ljudi, ulice su ukrašene, Esen svim svojim vašarskim ukrasima stremi Božiću.

U centru mi je zapravo najinteresantnija starokatolička Crkva mira. Njena gradnja je okončana 1916. usred Prvog svetskog rata. Ranije su vernici starokatoličke zajednice delili crkve sa protestantima i katolicima, ali to nije popravljalo međusobne odnose.

Prvi vatikanski sabor je započet 1869. a prekinut 1870. kada je Italija ujedinjena, a Papska država svedena na Vatikan, minijaturnu državu unutar Rima. Ipak, jedna od odluka Sabora imaće pogubno dejstvo na jedinstvo katolika – dogma o papinoj nepogrešivosti. U nizu zapadnih zemalja odvajaju se delovi katoličke crkve i formiraju starokatolički pokret. Starokatolici su po narodnom jeziku u liturgiji, odbacivanju celibata zapravo bliski istočnim crkvama.

Ovo crkveno zdanje je najvažnija sakralna građevina nemačkog jugendštila. Prepoznajem srodnost sa Moskvom, današnjim hotelom koji je završen 1908. kao Palata Rosija i ostao jedini slavni primerak beogradske secesije.

Još jedna crkva je na mom putu. Bolje rečeno – bivša crkva. Polovinom 19. veka, kada je Esen brzo rastao, pojavila se potreba za novom katoličkom crkvom. Tako je podignuta crkva Svete Gertrude Niveljske, koju poštuju od Belgije pa do ovih krajeva. Svetica kraljevske krvi je zaštitnica putnika, hodočasnika, vrtlara, tkalja, siromaha, udovica i – mačaka. Ova katedrala je prošle godine prodata da bi se od nje napravio kulturni centar Trudi u kojem se održavaju predavanja esenske umetničke akademije.

Grad oko kojeg su se nekada otimali protestanti i katolici, danas ima više od polovine stanovnika koji nisu povezani ni sa jednom od tih hrišćanskih zajednica. Šta li bi na to rekla Gertruda?

Vašar i pozorište

Bez obzira na verska pitanja svim stanovnicima Esena očito se dopada da provode vreme na božićnom vašarištu, a ono je zauzelo celu pešačku zonu i glavne trgove u gradu. Nemam nameru da se zadržavam, toliko toga valja videti u ovom gradu.

Odlučio sam da večeras ponovo navratim, kada obiđem ono što sam naumio. Nailazim kraj lepe zgrade koja je skoro u samom gradskom centru. Prilazim i shvatam da je reč o pozorištu.

Ispred njega je skulptura Urana, visoka četiri metra. Nastala je pre desetak godina, autor je poznati nemački vajar Markus Liperc. Uran je simbol nebeskog. A skulptura bi trebalo da simbolizuje opraštanje grada od vađenja uglja ispod zemlje. Obrazloženje je jednostavno, mada malo nategnuto: Rudari su se posle smene radovali odlasku na površinu zemlje, ponovnom slobodnom pogledu u nebo. A sada više nema silaska pod zemlju, sad je zavladao Uran.

Zgrada pozorišta podignuta je zahvaljujući velikodušnoj finansiskoj pomoći bogate udovice Vilhelmine Grilo. Njen muž Fric bio je jedan od najmoćnijih fabrikanata Rurske oblasti. Obećao je svom rodnom gradu – pozorište. Nije stigao da ispuni obećanje – pola godine posle sednice gradske uprave na kojoj je Fric obećao velikodušnu pomoć, umro je. Ali je njegova udovica ispunila njegovo obećanje, pa je 1890. nastala neobarokna građevina bez koje Esen više ne bi bio to što jeste.

Iznad pozornice su urezane Geteove reči iz Fausta: „Slobodu za život zaslužuje samo onaj, koji mora svaki dan da je osvaja".

U potrazi za starim Esenom

Uputio sam se ka železničkoj stanici.

Položaj Esena u centru industrijske zone, čelik, fabrike oružja, sve je to donelo zlu kob gradu u Drugom svetskom ratu. Savezničke bombe su sravnile sa zemljom i gradski centar i industrijske zone. Nešto od toga je obnovljeno posle rata. Ali uglavnom su podizane nove, moderne, funkcionalne zgrade. Stari Esen je postao avet, koja živi u sećanju preživelih.

Jedno gradsko područje, na dvadesetak minuta šinobusom od centra, ostalo je netaknuto. Tamo se možda može naslutiti, šta su neke od gradskih četvrti bile pre rata.

Seo sam u gradski voz i posle kraće vožnje obreo sam se u Ketvigu, bivšoj varoši, a sada južnoj četvrti Esena , na samoj obali Rura.

Pošto je u okolini bila razvijena tekstilna industrija, savezničke bombe su ovde retko padale. Varoš je bila samostalna sve dok je obližnji Esen nije administrativno progutao – tek 1979.

Po svemu se vidi, da je ovde život tekao sporije. Kuće su po svojoj kombinaciji drvenog kostura i kamenih krovnih pločica slične kućama u varošima pobrđa između Rura i Rajne. Na prvi pogled ovo mesto me je podsetilo na Bensberg kod Kelna ili Linc na Rajni.

Pročitao sam u hronikama mesta da su se građani uzalud referendumom branili od administrativnog priključivanja Esenu. Ovde je većina stanovnika još od 17. veka pristala uz protestantsku crkvu.

Na ulazu u varoš pružio se stari most preko „Mlinarskog kanala“. Sa njega se pruža pogled na kanal pokriven žabokrečinom i živopisne kuće na obali.

Uzbrdo vodi uličica oivičena kućama koje, za razliku od ljudskih lica, doživljavamo kao lepe jer su – stare. Našminkane, ali pomalo rahitične.

Kasna jesen je puna drage sete ako, kao sada, sunce izviri iza sivog pokrivača i pomiluje stare ulice. Radni je dan, meštani idu sporog koraka za svojim poslovima. U sokacima su restorani još uvek zatvoreni. Iza njih je sigurno uspešan vikend, jer ovamo svakako pohrle ljudi iz velegrada na izlet. Posle šetnje promenadom pored Rura, procunjaju po starom gradu i sednu negde da se okrepe.

Drago mi je što sam video i ovo lice Esena. Upravne zgrade i fabrički dimnjaci dugo su stvarali opštu sliku Rurske oblasti. A Ketvig mi kaže da se život mimo glavnih urbanih arterija ponekad razvije kapilarno i – ako ima sreće kao ovo mesto da ga zaobiđu ratne katastrofe – postane nehotično neka vrsta vremeplova. Ovde mogu da zamislim vekove koji su se slagali jedan na drugi kao listovi u herbarijumu.

Vraćam se prema Esenu. Sunčevo svetlo se već nakosilo. Dani su sve kraći, valja mi požuriti na poslednju stanicu mog današnjeg putovanja.

Tramvajem se vozim kroz predgrađa na sever. Na stanici Colverajn (Zollverein) – u prevodu je to Carinsko udruženje – izlazim da bih posetio „Najlepši rudnik crnog uglja na svetu". Sada je taj kompleks zaštićen kao izuzetan objekt industrijske kulture i na Uneskovoj je listi svetske baštine.

To je svojedobno bio najveći rudnik crnog uglja na svetu. Radio je od 1851. do 1986. Računam. Kada sam ja slavio diplomski u Sarajevu, ovde su rudari poslednji put prošli kroz ovu kapiju. Škripeći zubima i gutajući knedle. Ne verujem da su mislili na Urana, boga neba u grčkoj mitologiji. Ali im je onaj vajar u centru Esena pripisao zadovoljan pogled u nebo – jer nikada više neće morati da siđu pod zemlju.

Kapija sa stražarnicom u kojoj nikoga nema sada vodi u sređeni kompleks sa nekoliko muzeja. Ućiću unutra da bih tamo proveo nekoliko sati.

Kad sam izašao iz ogromnog kompleksa zgrada već je bio mrak. Šta sam unutra video ispričaću neki drugi put. Vraćam se prema centru zamišljen. Kroz prozor tramvaja gledam u skoro pa kasarnske nizove dvospratnica. Rudarske spavaonice. Bez rudara. Obećao sam jutros sebi da ću ponovo da prošetam esenskim božićnim vašarom i da ću da probam kobasicu od divlje svinje koju sam video na jednom štandu. Kod Većnice Izlazim iz podzemne železnice kao iz okna i uranjam u more svetla.