[ М.М.Љ. ]

12. 02. 2023. 07:47   >>  08:03 8

АНДРИЈА ПОПОВИЋ

"Мислио сам да ћу у политици бити привремено, остао жал за животом поморца"

Предсједник Либералне партије и посланик у Скупштини Црне Горе Андрија Поповић највећи дио дјетињства провео је у Његушима и Барама Краљским. Један је од најтрофејнијих спортиста у Црној Гори који се може похвалити златом на Олимпијским играма, Свјетском првенству и многим другим медаљама. Спортска каријера трајала му је до 37. године, а одиграо је близу 1.500 званичних утакмица.

Некадашњи голман Ватерполо клуба Приморац из Котора, Младост из Загреба и репрезентативац Југославије, у емисији „Упознајте парламентарце“ открива да је као дијете уживао у Барама Краљским гдје је током љета био мали чобанин. 

„Моја ујчевина имала је тада пуно стоке. Они би ме ујутру слали са овцама и кравама на испашу, враћао бих се увече. То су била дивна времена“, казао је посланик у Скупштини Црне Горе за Парламентарни канал. 

Са само петнаест година постао је голман Приморца који је те 1975. године освојио друго мјесто у Југославији. Десет година након тога проглашен је за најбољег спортисту Црне Горе, а 1986. Приморац је освојио дуплу круну у Југославији.

„Тешко је сада рећи како је читав Котор живио за „Приморац“. У сезони 1986. Године кад смо дошли до дупле титуле у бившој Југославији нико није могао да вјерује да се то може десити. То је био први и једини пут можда у историји спорта, не само ватерпола, да клуб из једног малог града са свим својим играчима и стручним штабом дође до титуле првака оне Југославије, најјаче свјетске лиге у том моменту“, присјећа се Поповић.

Тада се, како је казао, није могло прићи Зимском базену од ријеке навијача. Присјетио се и тренутка када су играли против дубровачког Југа за титулу првака Југославије.

„Били смо у карантину у Перасту. Кренули смо ка Котору, али нијесмо могли проћи которску риву од мора људи. Ту нас заустављају навијачи који се пењу на аутобус и тако ми са њима на аутобусу стижемо на которски базен“, прича Поповић.

Посебно је поносан на злато на Олимпијским играма које је освојио са репрезентацијом Југославије 1984. године.

„Дан послије, будиш се, не можеш да вјерујеш, олимпијски шампиони. За нас су олимпијски шампиони били изједначени с Боговима“, каже бивши ватерполиста који додаје да је и златна титула на Свјетском првенству у Мадриду незаборавна.

Памти брда око базена у Лос Анђелесу која су била испуњена навијачима док су играли финалну утакмицу на ОИ.

„Тада сам на коктелу први пут пробао алкохол. Сјећам се да су ме тада наше олимијске шампионке Зорица Павићевић сестре Мугоша носиле од рецепције до павиљона у који смо били смјештени“, сјећа се са осмјехом Поповић.

Каже да је за њега период од ‘84. до '88. био најзахтјевнији и психички и физички јер су тренирали по девет сати, али никада није помислио да одустане.

У политику је ушао мислећи да ће то бити привремено, јер се, школујући се, припремао да буде поморац, а мислио је и да ће бити до краја живота на неки начин бити у спорту.

„Једини сам из те генерације који из спорта није отишао у поморце, чак понекад осјетим жал што нијесам, јер ми је тај живот поморца увијек био драг“, каже Поповић.

Током каријере имао је безусловну подршку породице и са њима, пријатељима и својим малим псом проводи најљепше тренутке.